Околности стварају лидере, а да ли су стварно лидери види се касније по томе да ли умеју да стварају околности
Мађарска има лидера, политичара пониклог у Фидес, Орбановог бившег сарадника са искуством рада у ЕУ институцијама, политичког занатлију који је победио на изборима. И за ту победу заслужује искрене честитке, изградио је политичку организацију, применио сва правила политичког заната, укључујући једно које је незаменљив алат изборних победа – директну комуникацију са људима, непрекидан „рад на терену“ и доследну примену знања да се политика бави двема емоцијама – страхом и надом. А прави политички мајстори умеју да направе и хибрид од страха и наде и тако на понекад изненађујући, али без остатка успешан начин допру до људи које надом вежу за раст мотивације за политичко одлучивање, а страхом за последице уколико одустану од подршке политици која им се обраћа. Врхунски политички рад је видљив кроз свима доступан податак: за две године Петер Мађар је обишао 327 градова 517 пута, обишао укупно 161 од 174 парохија у Мађарској, увек у директном сусрету са људима које је окупљао на скупове, увек расположен за питања, одговоре, коментаре, мишљења, селфије сваке врсте (ипак је XXI век) и често током једног радног дана успевао да обиђе и по 6 градова и општина. Укратко – темељно и свакодневно примењивао два златна занатска правила политике: прво је понављање своје политичке поруке све док ти се самом не заврти у глави од увек истих речи, а други је прављење буџета за ципеле које се током изградње странке и стицања чврсте подршке међу људима морају истрошити од ходања и бацити. Два златна правила која се знају откад је политике, ма многи политичари их ретко примењују, тешко је, кажу. И не лажу, јесте тешко, али да је лако политичких лидера би било на сваком кораку, а сасвим је очигледно да их – нема.
И подсетио је све на кључ сваке изборне победе и сваког бављења политиком – лидерство, лична способност да се одсања стварност која после може да постане реалност свих људи.
Начин на који је усвојио вештине лидерства, управљања политичком организацијом и тон и лични активизам прешао је границе Мађарске и изазвао занимање међу много већим бројем људи од онога који му је био потребан за изборне победе. Зашто? Зато што људи свуда воле да виде политичара који уме да примењује сва златна правила политичког заната, а не виде их у сопственој околини, чешће виде рутинску комуникацију са онима који им траже глас, без страсти потребне да се у њима покрену нада или страх или мешавина оба осећања која су со и шећер истинске политике. И шта је одјек таквог занимања људи за начин на који је „вратио политику кући“? То је тек најзанимљивија, а неминовна последица. Унутар ЕУ провоцирао је перцепцију да су сви на неки начин с њим у ЕУ победили Русију, а код нас – да смо и ми победили, готова ствар, без обзира што код нас нема ни политичких странака ни лидера ни комуникације која би бар личила на примену свих златних правила политике као заната. Осим међу странкама владајуће коалиције, али оне наравно не виде разлога, осим учтивих честитки, да буду „понесене“ оним што и саме раде.
Шта победника избора чека у пословима управљања државом?
Чека га најтежи посао у политици – управљање очекивањима. Чека га објашњавање и одлучивање о спољнополитичким темама Мађарске и чека га испуњавање обећања којима је заједно са људима сањао Мађарску какву желе. И чека га опозиција за коју може само да се нада да је заборавила сва златна правила занатске политике које је и сам од њих учио, па онда усавршио. Управљање очекивањима је „ђавољи посао“, са не једним „стањем Фауста“ већ стотинама и хиљадама таквих стања, свакодневно. И то ће бити време у којем ће се проверити уме ли да креира околности као лидер којег су околности креирале. А свуда ће бити политичких хијена спремних да докажу да не уме да управља очекивањима. Ако је лидер – умеће и с њима. Томе би било лепо сведочити.
