Велика излазност на локалним изборима у Србији показала је да се грађани нису уплашили и да су, након скоро 16 месеци свакодневног малтретирања, желели демократски да покажу у каквој земљи желе да живе, поручује председница Скупштине
Оптужбе да власт у Србији клизи ка ауторитаризму и да су избори систематски покрадени већ годинама прате сваки изборни циклус. Последњи локални избори донели су убедљиви резултат у корист власти, међутим, у делу опозиционог политичког спектра те тврдње додатно се подгревају без адекватних доказа. Док критичари указују на неравноправне услове и злоупотребе, председница Скупштине Србије Ана Брнабић у интевјуу за Српски недељник Компас инсистира на томе да резултати одражавају вољу грађана. У разговору који следи, анализира се шта овакав исход значи за стање демократије и политичку будућност земље. Једна од кључних тема овог разговора је зашто се, и како, трагедије у Србији претварају у политичке алате.
ФОТО: Пеђа ВучковићИзборна прашина се још није слегла. Остварен је резултат „10:0″ на локалним изборима који су одржани у недељу у Србији. Ипак, изборни дан обележиле су опречне изјаве, оптужбе за изборне манипулације, сцене уличног насиља… Јесте ли задовољни резултатима у оваквој изборној атмосфери?
Пре свега сам захвална грађанима на томе што су у тако великом броју изашли да гласају на овим локалним изборима. То је, са једне стране, показало да грађани у Србији, упркос деценијској кампањи дезинформација о изборима и изборним условима, апсолутно имају поверења у изборни процес. Са друге стране, велика излазност је показала да се грађани нису уплашили блокадерског терора и да су, након скоро 16 месеци свакодневног малтретирања од стране блокадерског покрета, желели демократски, оловком на изборима, да јасно кажу да не желе такву Србију.
Јавни дијалог би подразумевао да они кажу ко су, да покажу своја лица, да говоре о плану и програму, а они ништа од тога не желе
Желим такође да искористим ову прилику да најоштрије и најдиректније осудим претње и насиље које су блокадери, још једном, показали и на сам изборни дан – витлање пиштољем, окупљање испред просторија СНС-а како би провоцирали и малтретирали људе, претње да ће читаву једну породицу да убију и баце у Дрину само зато што гласа са Александра Вучића и СНС, упадање у кол центре, пребијање људи, упадање на њихове приватне поседе и слично. Невероватно је да, уз све то, имате и медије који све ово више и не скривају и не релативизују, већ отворено подржавају, оправдавају и најављују још горе насиље у будућности. У таквој атмосфери, победила је пристојна Србија. Све у свему, апсолутно сам задовољна резултатима, а као и сваки пут до сада, ми ћемо додатно анализирати наш рад и видети шта можемо да унапредимо и како и ми можемо да се мењамо, да бисмо људима показали још виши ниво озбиљности и одговорности.
ФОТО: Antonio Ahel/ATAImages„Људи из Народног покрета Србије су позивали људе из више општина, обраћали им се као људи из Председништва Србије, као колеге и пријатељи Александра Вучића, те позивали их да не гласају за број један, него за листу број два, нарочито у Смедеревској Паланци“, саопштио је председник Вучић. Председник НПС Мирослав Алексић пак тврди да је „репресија режима“ то што им је полиција претресала просторије због „повреде права гласања“. Могу ли у демократији да се толеришу овакве појаве?
Странка Мирослава Алексића је урадила нешто што се једноставно не ради. Ја сам у потпуности затечена тиме да ви имате странку, дакле регистровану политичку партију, која је чак и у Народној скупштини Републике Србије, која отворено лаже и вара људе. Замислите да они некада дођу на власт у Србији – људи који се организују како би преварили грађане.
Губитник у свом поразу види победу, никада се не погледа у огледало, никада ни у чему не види сопствену одговорност, и увек наставља по старом
У свакој другој земљи, оваква странка би након овога престала да постоји или би било смењено читаво њено руководство. У случају ове странке, не само да се ништа неће променити, већ ћемо сви ми бити приморани да и надаље слушамо од њих о моралу, одговорности и правди. Цинизам.
Како гледате на остварени резултат листе оних који су претходне године организовали блокаде у Србији? Да ли је за општу политичку ситуацију у земљи позитиван сигнал то што су напокон ушли на политички терен?
Видите, било би добро и позитивно што су напокон признали да је од почетка све било политика, да су, којим случајем, били довољно фер и одговорни па да су, истовремено, изашли са образовног терена. Међутим, они и даље у великој мери држе наше факултете окупираним док се баве политиком. И у случају Филозофског факултета Универзитета у Београду, и у случају зграде Ректората Универзитета у Београду, ми смо, на најтрагичнији могући начин, видели да се те зграде и данас користе као ћелије блокадерског покрета, за планирање и спровођење герилских акција, да се тамо налазе људи који често нису студенти тих факултета, да се амфитеатри и учионице користе за складиштење ствари за протесте и изазивање насиља. И у овом случају имате људе који нам константно држе предавања о одговорности, моралу, правди, а своје политичке каријере заснивају на злоупотреби, неодговорности и неправди.
ФОТО: A.K./ATAImagesАналитичари, који су анализирали изборне резултате на телевизији Н1, рекли су да ови резултати недвосмислено показују да је „пад СНС-а јасан“ и да владајућа коалиција „врло лако може да изгуби републичке изборе“. Како се резултат од „10:0“ чита као пад? Да ли ћете се сада још озбиљније припремати за наредне изборе?
Председник Александар Вучић је најбоље објаснио разлику између победника и губитника. Победник и у победи сагледава шта је могао боље и шта треба да промени како би наставио да побеђује. Губитник у свом поразу види победу, никада се не погледа у огледало, никада ни у чему не види сопствену одговорност, и увек наставља по старом.
Није Вучић диктатор, већ су блокадери без идеје и у потпуности заслепљени мржњом
Ако су они задовољни поразом од 10:0, а причали су читаве 2025. године целој Србији и целом свету да су Александар Вучић и СНС изгубили поверење грађана и да не смемо да распишемо изборе, онда сам и ја задовољна због њих. Свакодневно учим од Александра Вучића. Разумем принципе којима се он води у политици. Основни принцип његове политике је одговорност. То значи да ми свакодневно размишљамо о томе шта смо могли другачије и боље. И из ових резултата извућићемо поруку коју су нам грађани послали о томе шта је то што смо ми могли да урадимо боље и тиме ћемо се водити.
Некадашњи председник Србије, сада лидер Социјалдемократске странке Борис Тадић, рекао је да Вучић ради „исто што су радили Мусолинијеви фашисти“. Представнике СНС-а описао је као „хорде зла“. Да ли је ова изјава потврда да је у политици све дозвољено зарад прикупљања политичких поена?
Не бих коментарисала Бориса Тадића. Заиста мислим да не заслужује коментар. Једина ми је жеља да ме никада ништа не наведе да у животу постанем несрећни, исфрустрирани, изгубљени, мали губитник какав је постао Борис Тадић.
Колико је интелектуално непоштено и историјски неодговорно без озбиљних доказа етикетирати Вучића на овакав начин?
Размислите сада колико историјски неодговорних ствари је за ову земљу учинио Борис Тадић и то са позиције председника – ево само две: у његово време је срушена заједница Србије и Црне Горе, чиме се директно створио предуслов за отимање Косова и Метохије, а и у његово време је Приштина једнострано прогласила независност. Србија то није само одобравала ћутањем. Много је горе од тога. Уколико погледате депеше Викиликса, разумећете да је Србија обећала да ће ћутати јер је чак учествовала у договарању када ће Приштина то урадити јер је Тадићу било важније да победи на изборима од тога да се супротстави покушају отцепљења дела наше територије. Да не причам о томе да се потајно водила политика „декосовизације“ и вођења Србије ка чланству у НАТО, иако је било јасно да то није оно што наш народ жели. Ако је такве ствари радио као председник, а ово су само неки примери, зашто мислите да би данас као изгубљени твитераш показао већу одговорност?
Да ли такво банализовање фашизма заправо урушава смислен јавни дијалог?
Чини ми се да, у вашој доброј намери да водимо озбиљан политички разговор, банализујете неке ствари. Читав блокадерски покрет и сви они који га подржавају, а што укључује и све оне из бивше власти, не желе јавни дијалог. Они су више пута одбијали јавни дијалог. Њих јавни дијалог апсолутно не занима. Јавни дијалог би подразумевао да они кажу ко су, да покажу своја лица, да говоре о плану и програму, а они ништа од тога не желе. Њихов јавни дискурс је следећи: сви који се не слажу са њима су „ћацад“, а „ћацад“ треба јурити, јахати и убијати. И на све то, они без икакве срамоте причају да желе „лепшу и бољу“ Србију.
ФОТО: R.Z./ATAImagesГодинама уназад опозициони део јавности упорно покушава да Вучића представи међународној заједници као диктатора, очекујући помоћ за долазак на власт. Зашто им не полази за руком?
Пре свега зато што међународна заједница не одлучује о томе ко ће водити Србију. О томе одлучује наш народ и сви наши грађани. Да су провели 10 одсто времена у разговору са људима у Србији колико су провели у иностранству, или уложили 10 одсто напора које улажу у кукњаву „међународној заједници“ да направе план и програм – можда би другачије прошли и на овим изборима. Овако, једна од основних разлика између нас из Српске напредне странке и блокадера остаје то да ми тражимо подршку од нашег народа и наших грађана, а они од странаца. Такође, верујте да је јасно међународној заједници, чак и онима који су најмалициознији, да Александар Вучић није диктатор.
Да поменемо и то, неки од критеријума за дефинисање диктатуре су, између осталог, укидање избора, забрана опозиције, отворена репресија. С обзиром на то да смо управо изашли из једне изборне утакмице и да опозициона листа види добар резултат за себе и на наредним изборима, шта ћете помислити када неко у наредном периоду опет искористи ову тезу?
Чули смо ту тезу миллион пута у последњих 14 година. Враћамо се на оно што је разлика између победника и губитника – да су макар једном погледали у огледало и размислили о сопственој одговорности, не би им никада више „Вучић је диктатор“ био алиби, већ би схватили да без организације, месних одбора, општинских одбора, градских одбора, без обиласка Србије, без плана, без програма, без визије, не можете победити на изборима. Неће људи да гласају против. Неће у временима када је просечна плата прешла 1.000 евра, када је минималац преко 550 евра, када пензије континуирано расту, када се граде путеви, пруге, научно-технолошки паркови. Неће људи да компромитују стабилност зарад блокадера који би да јашу људе. Односно – неки хоће, али већинска Србија неће. Није Вучић диктатор, већ су блокадери без идеје и у потпуности заслепљени мржњом.
Како и зашто смо као друштво дошли у ситуацију да се политизује смрт двадесетпетогодишње студенткиње?
То је јако тешко и мучно питање. Овај случај је такође у потпуности оголео лицемерје блокадера свих боја – од оних са факултета, преко оних из бивше власти, до блокадера из цивилног сектора и медија. Ти људи су политизовали сваку трагедију од 2023. године. Апсолутно није било трагедије да је нису одмах политизовали. Они су нас оптужили за масакр у Рибникару, а годину и по дана касније рекли – па добро, нисте ви криви за то. Пуј пике на важи. Годину дана смо причали да сте убице, да су вам руке крваве, да вас баш брига за децу, а ви, у ствари, никако нисте могли ни да утичете на то, нити да то спречите. И, уместо да макар чујемо извињење, ми смо одмах чули – да смо криви за неку другу трагедију.
Човек је, без трунке стида, дошао на седницу Одбора за образовање, науку и технолошки развој у Народну скупштину Републике Србије и почео да на најмонструознији начин злоупотребљава жртве трагедије у Новом Саду. Какве тачно везе има ректор Универзитета у Београду са трагедијом на Железничкој станици у Новом Саду?
Да подсетим да смо, након злочина, трагедија у Рибникару, Дубони и Малом Орашју, ми имали ванредне парламентарне изборе у децембру 2023. Они сваку трагедију до те мере политизују, да им се свака заврши захтевом за изборима. Тада су чак, монструзно, од грађана отели мото „Србија против насиља“, регистровали као организацију у кафани „Естрада“ у Шапцу и искористили то за име изборне листе. Па, ко то ради? Након пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, они су исто вече сами, без икакве истраге, без надлежних институција, саопштили и ко је крив, и ко је одговоран. Да подсетим, први протест су организовали у Београду на сам Дан жалости. Они нису један дан могли да сачекају да на леђима те трагедије, тих жртава, организују политички перформанс. Данас нам ти људи вичу како мора да се сачека истрага, да се јасно утврди одговорност, да не прејудицирамо. И ми то ни не радимо. Ми само постављамо легитимна питања – шта су ти млади људи радили у 22:40 часова у згради факултета, ко брине о томе, да ли знамо ко све борави на нашим факултетима, ко се брине о реду и безбедности, откуд пиротехничка средства у згради факултета, шта још постоји у зградама наших факулетета? То није политизација, то су легитимна, људска питања и невероватно је да они избегавају одговоре на та питања.
ФОТО: Maxim Konankov/NurPhoto via Reuters ConnectДок чекамо резултате истраге, како тумачите понашање декана Синанија?
Хајде да не улазим чак ни у разговоре о самој трагедији. Хајде да погледамо шта је дужност и одговорност декана. Декан је одговоран за рад факултета. Декан је одговоран за све што се дешава на факултету. У складу са Законом о високом образовању, члан 8, у академском простору не могу се организовати активности које нису повезане са делатношћу одговарајуће високошколске установе, осим уз њену дозволу. Исти закон изричито прописује да је бављење политиком на високошколским установама забрањено. Декан Синани је, као и многи други – и ректори и декани – директно и недвосмислено прекршио овај, али и неколико других закона Републике Србије, да не говоримо о томе да је поступао супротно Уставу Републике Србије јер је дискриминисао све оне студенте који су желели да наставе своје студирање. Он им то није омогућио. Уместо тога, он је, као декан „пумпао“. Дакле, и пре саме трагедије, његово понашање је било више него срамотно. Било је противзаконито. Било је у супротности са Уставом. Било је, у великој мери, и нељудски. Као последица тог понашања многи студенти тог факултета, али и многих других, нису наставили своје студирање, многе породице више неће моћи да приуште својој деци да студирају, многима су њихови академски снови срушени. Зашто? Зато што је декан желео да „пумпа“.
Јесте ли очекивали његову оставку одмах након трагедије?
Имајући у виду захтеве блокадера након неких других трагедија – да, јер ваљда је логично да увек полазите од себе? Оно што тражите од других ваљда би требало прво на себи да примените. Међутим, за блокадере, изгледа да је одговорност појам који се односи само на друге, никада на њих саме.
Одговорност је један од кључних стубова академског рада, једнако важна као морал и етика. Како из те перспективе посматрате ставове представника академске заједнице који су стали уз декана Синанија? Шта тачно они штите?
Нажалост, када неко након губитка једног младог живота по сваку цену „стоји уз декана“ на чијем факултету је тај млади живот изгубљен, без да уопште пита шта се десило, како је трагедија могла бити избегнута, како да обезбедимо да се тако нешто никада више не деси, шта може човек да каже?
Држава је коначно предузела кораке да се зграда Ректората врати универзитету и студентима
Не само да одређене представнике академске заједнице, али и блокадере из бивше власти, не занимају одговори на ова питања, већ они критикују и људе која та питања легитимно постављају. Шта они штите? Штите своје позиције и редне бројеве на блокадерској листи. Тужно да тужније не може бити.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаРектор Београдског универзитета Владан Ђокић поставио вам је питање „где је била оволика хитност, мобилизација, када је дошло до смрти 16 људи у паду надстрешнице?“. Како сте разумели његов став и поређење две трагедије?
Баш онако као што сам и рекла на седници Одбора – као признање да се ректор Универзитета у Београду бави политиком. Човек је, без трунке стида, дошао на седницу Одбора за образовање, науку и технолошки развој у Народну скупштину Републике Србије и почео да на најмонструознији начин злоупотребљава жртве трагедије у Новом Саду. Какве тачно везе има ректор Универзитета у Београду са трагедијом на Железничкој станици у Новом Саду? Како је то у делокругу његовог посла? Универзитет нам се распада. Не знамо ко борави у згради Ректората, Капетан Мишином здању. Не знамо шта тамо раде. Не знамо у ком стању се налази та зграда која је под специјалном заштитом, јер је и споменик кулутуре. Знамо само да је на њеном улазу „пленумашки бољшевик“ који је, ваљда, преторијанска гарда ректора Ђокића. Али се ректор бави надстрешницом? Замислите само то стање ума када човек након смрти девојке од 25 година, и то на једном од факултета у оквиру Универзитета у Београду, устане ујутру и крене на састанак поводом тог догађаја и каже себи: „Е, сад ћу ја да прикупим још који политички поен!“ Па на шта то личи? А када смо му, као народни посланици на шта имамо свако уставно и законско право, поставили питања у вези са смрћу студенткиње, он је рекао да му не пада на памет да одговара на то, није у тужилаштву. Где је неки минимум људскости, емпатије према породици те девојке, одговорности према породицама других студената? Тешко је више разумети то блокадерско лудило које су покушали да нам уведу као сасвим нормално и подразумевајуће стање.
Ректор Ђокић тврди да начин на који државни органи реагују у овом случају представља напад на Универзитет. Овде говоримо о истрази због смрти студенткиње и утврђивању одговорности. Ако је то напад, како тумачите његову „одбрану Универзитета“?
Ректор Ђокић, сасвим дегутантно, већ више од годину дана покушава од себе да направи жртву. Ко је, осим њега и њему сличних, напао Универзитет у Београду или било који други универзитет у Србији? И у време најгорих блокада нисмо улазили у зграде факултета, а што би било у складу са законом јер су те зграде намењене образовању, а не обукама за герилско ратовање. У сред блокада смо услишили све њихове захтеве и изменама и допунама Закона о високом образовању, подигли плате запосленима на универзитету 16 одсто. У сусрет захтевима студената да се школарина умањи за 50 одсто није изашао ни ректор Ђокић ни декани – изашла је држава. Ректор је рекао да им на памет не пада да они смање школарине, већ да ће они школарине задржати за себе, а држава из буџета треба да рефундира студенте. И онда се они боре за студенте и универзитет, а држава је против студената и универзитета? То вам је та инверзија стварности тако уобичајена за блокадере.
Он наводи и да се Универзитет већ дуже време од стране власти не третира као партнер већ као проблем. Може ли ситуација да се преокрене? Шта је потребно да ураде обе стране?
Ректор треба да схвати да није изнад Устава и закона Републике Србије. Није нико, па ни ректор. И нико не тражи од њега ништа више него да поштује Устав и законе. Да се универзитет бави образовањем, да се сви студенти поштују једнако, да постоји неки ред на високошколским установама. Буквално ништа више од тога.
ФОТО: R.Z./ATAImagesКо су људи који су практично окупирали неке просторије на факултетима у Србији и користе их за своје политичко деловање? Да ли сте сазнали ко се налази у згради београдског Ректората? То је једно од ваших питања на које ректор није желео да одговори.
Држава је коначно предузела кораке да се зграда Ректората врати универзитету и студентима. Погледајте поново то лицемерје дела академске заједнице и самозване „елите“ у Србији. Правили су демонстрације да сачувају хотел „Југославија“ – стару социјалистичку грађевину која никакву вредност није имала, али им је сасвим у реду са се Капетан Мишино здање, једна од најпознатијих грађевина деветнаестог века у Београду и споменик културе од изузетног значаја, у којој је сваки зид и сваки део намештаја под заштитом државе, свакодневно уништава, без наде да ћемо неке од тих артефаката икада моћи да рестаурирамо или повратимо.
Има ли држава механизме да заштити аутономију високошколских установа у Србији и да се успостави редовно функционисање система?
Апсолутно. С тим што дубоко верујем, убеђена сам, да на самим универзитетима, на свим нашим факултетима, има много више оних којима је до образовања и науке, него до рушења демократски, легитимно изабране власти. Ти људи су стуб система образовања. Као што је већинска Србија победила, и они ће победити и заштитити образовање. Зато и верујемо у аутономију универзитета и поштујемо је. Избориће се они за наше високо школство, а држава ће увек бити ту да их подржи како бисмо наставили славну традицију наших универзитета и градили је даље.
