Има око месец дана како се унутар ЕУ десио састанак који обнавља идеју „ЕУ у две брзине“ који је окупио шест најразвијенијих економија – Немачку, Француску, Пољску, Шпанију, Италију и Холандију – јер, према изјави немачког министра финансија Ларса Клингбеила, „да би ЕУ преживела нарастајуће непредвидивости геополитичких односа, она мора елиминисати блокирајући начин одлучивања 27 чланица, мора брже доносити одлуке које се тичу сопствене снаге, отпорности на економске неизвесности, инвестирање…“
То би значило побољшавање услова за компаније, јачање улоге евра на тржишту валута, бољу сарадњу за трошкове одбране, осигуравања безбедног снабдевања критичним сировинама и минералима и слично.
Састанак није изазвао превише пажње, као што су то, рецимо, биле вести или састанци о мигрантским политикама, разлозима за њих, њиховим ценама и проблематичном наративу о томе како „мигранти угожавају европски начин живота“, али само мигранти другачије боје коже или вере, ови бели хришћани су скроз у реду. Дакле, без сувише реакција, остаје се и без одговора на два важна питања. Прво питање јесте како ће се одлуке „ЕУ прве брзине“ легитимисати и за „ЕУ друге брзине“, а без других промена у начинима доношења одлука. Друго питање гласи како идеја, која се тиче економске отпорности и подршке компанијама, може да функционише без последица по друге секторске политике и ко и како о томе доноси одлуке. Решиво је све то у оквиру „ЕУ у две брзине“, али релативна тишина о једној тако важној вести говори истовремено или о „тихом отпору друге брзине ЕУ“ или о „невидљивости“ свих других секторских политика, а није добра вест ни једно ни друго.
Посебно питање јесте како ће се и да ли ће се одлуке о „ЕУ у две брзине“ одражавати на државе које приступају, не због методологије приступања, то су паралелни процеси, него управо због промена које ради отпорности у епохи неизвесности овакав концепт жели да уведе у економију ЕУ. Ваљало би нам о томе повести много разговора.
За нас који приступамо с Балкана неодољиво је и осећање сведочења овом процесу као да долазимо из њихове будућности, јер смо још пре 35 година, гледајући у непремостиве разлике унутар СФРЈ, а све у епохи сигурности и напретка осталог света, имали, између осталог, и идеје „асиметричне федерације СФРЈ“, као алата за одустајање од сукоба. У чему је била структурна самоуништавајућа грешка те идеје? Хтело се техничким средствима решавати политичка питања, пословницима и уставним променама решавати проблеме јасних сукобљених политичких стратегија од којих већина није укључивала никакве идеје те врсте, напротив.
Ако је и идеја „ЕУ у две брзине“ технички алат, шта је онда за њих политичко питање и да ли овај технички алат може дати одговор на њега?
Политичко питање за ЕУ јесте да ли стоји чврсто на својој темељној идеји о томе да је пре свега мировни пројекат који развија стратегије за заједнички економски просперитет и изградњу демократије и владавине права или више није?
Ако јесте, онда је неминовно обнављање дијалога с Русијом, а после размирица „браће по матери“ с две стране Атлантика и обнављање дијалога с Америком. Само таква два дијалога смањују страх од неизвесности и непознаница будућности, каква год економија била, а важно је да буде добра, наравно. Само таква два дијалога заиста обезбеђују место ЕУ у неком новом геополитичком поретку који се без улоге ЕУ ствара инцидентно, кроз ратове различитих савезника и без слика будућег одрживог мира.
Парадоксално, ЕУ после 80 година има врло сличну улогу – потребни су јој неки Моне и Шуман с идејом којом „избија светски мир нове геополитике“ и то у пуној брзини. А опомена шта се дешава кад такве двојице нема јесте наш пример од пре 35 година и деценијска асиметричност не СФРЈ већ с развијеним светом. Не би нас требало имитирати.
