Наш историчар Предраг Ј. Марковић једном је рекао како је Србија имала много мученика који су страдали зарад слободе. Зоран Ђинђић је, тврдио је Марковић, прва наша истoријска личност чије је мучеништво посвећено демократији.
Могуће. Зоран Ђинђић остаће у свести нашег народа као мученик. Без сваке сумње. Ту судбину он није бирао. За разлику од толиких претходних и будућих политичара он није био ни фаталиста, ни фанаста, ни херој по опредељењу, није био ни месија, ни тиранин жедан моћи, ни каријериста коме је и најбаналнији циљ животна мисија. Ако би ме питали, рекао бих да је Ђинђић био рођени филозоф. Антички. Посвећен једном универзалном свету идеја, насталих у њему самом. Радознао и том особином најчвршће, али једино повезан са светом. Његова наизглед бескрајна енергија имала је, ваљда је то увек тако, тајанствене изворе, али разлог јој је био страх од досаде. Примарни страх, јачи од страха од смрти.
Ђинђић је био део најбројније генерације у историји српског народа. Имао је несрећу да припада том огромном нараштају коме је речено да је Његошево „поколење за пијесму створено“. То им је рекла генерација родитеља која је ратовала у Другом светском рату, уверена да је сопственом памећу и жртвом победила Хитлера и Стаљина, да је прешла из села у град, стекла стан, измислила централно грејање, конструисала ауто „фићу“ и пронашла море у августу.
Зоран Ђинђић остаће усвести нашег народа каомученик. Без сваке сумње.Ту судбину он није бирао
Ђинђић је био део своје генерације. По свему. С тим што је тај младић велике интелигенције починио деликт слободног мишљења. Наш познати радиолог др Иван Радојковић сећао се три године млађег дечака који уместо на терену стоји међу ретким вршњацима што не играју фудбал. Још и тврди да је Тито тиранин. Радојковићев отац, професор медицинског факултета и сам првоборац, коментарисао је те препричане речи тезом да ће Зоран једног дана постати председник државе или ће га стрељати. Пророчанство у оба случаја забрињавајуће тачно, а слично оној процени коју је тетка Поли дала о Тому Сојеру.
Ђинђићева револуција била је зато лична, поведена против досаде, унутрашње и спољашње. У гимназији је добио „петицу заувек“ када је на часу филозофије рекао да не треба давати повластице партизанским ветеранима, јер су и гуске спасиле Рим па нису добиле борачке пензије.
Ђинђић је у иностранству више живео (таксирао недељом, продавао јабуке…) него што се бавио науком. Рано посвећен политици, у земљу се вратио без веће имовине, али с угледним докторатом и искуством које нико није имао. Ако је некада у нешто био политички заљубљен, то је био анархизам на немачким универзитетима с краја седамдесетих година. Ипак, по доласку у земљу тога се одрекао брже него минђуше, малог перчина који је пустио низ врат и разнобојних ципела. Стварао је Демократску странку која је и сама, према његовим речима, увек била досадна. У најпознатијој књизи коју је написао о политици, Југославија као недовршена држава, Ђинђић није предвидео национални проблем и кризу око републичких граница, али је као највећи недостатак државе видео то што су о будућности југословенских народа одлучивале елите. ДС је 1991. тврдила да је „прерано“ чак и за страначки став о кризи у Хрватској. Странка која је до 1991. била посестрима СДС-а (Ђинђић је заједно с тада непознатим Караџићем говорио у Сава центру на промоцији ове странке уочи првих избора), 1992. била је део антиратног покрета, а председник њеног Извршног одбора (опет Ђинђић) предложио је да београдским улицама прође колона с великом црном траком у знак солидарности с муслиманском борбом у Сарајеву. Тешка времена… Само две године касније Ђинђић ће отићи на Јахорину да се пред најављеним америчким бомбардовањем солидарише са Србима.
Имао је несрећу даприпада том огромномнараштају коме јеречено да је Његошево „поколење за пијесму створено“
Није веровао у нације. Догађаје у Југославији видео је као један атавизам, грешку која је била последица примитивности овдашњих народа и недораслости или корумпираности њихових елита. С друге стране, он је показивао невиђену памет и способност око организације странке и ширења једне реформске политике. Његов пут до председника ДС, демократског градоначелника и премијера, успон је демократске Србије. Странку је, међутим, видео као предузеће, државу (на одушевљење новинарке Мирјане Бобић) као веш-машину, а као свог узора Милана Стојадиновића – вођу радикала против кога су се демократе тридесетих неуспешно бориле.
Ђинђић је као политичар био инклузиван, странку је проширио, ојачао, с режимом се отворено сукобио. На власт је дошао демократским путем, али уз помоћ свих оних режимлија с којима се годинама дружио – од врха до дна владајуће стрктуре. То је била цена мирног преврата. По цену сарадње и са онима који су Србе бомбардовали. Недељник Време назвао је новоизабраног премијера Ђинђића „кочничарем лудог трамваја“. После рата, санкција, пораза, комунизма и владавине СПС-а, он је то и био. Његова прва влада била је ипак кабинет компромиса, с малом већином, токсичним страним утицајем, пред уценама, преварама и са свега петином парламента који су чинили посланици ДС. Без неке веће визије, мењао је полако. Није имао инструмената (био је хирург који оперише есцајгом – метафора Чедомира Јовановића), није имао праве подршке – грађанима Младеновца није обећавао „зној и сузе“ већ одлазак на море, а и план му је био компромисан. На том путу морао је да се сукобљава, ослања на људе који му нису пријатељи и одступа од демократије (одузимање посланичких мандата). Чак и о српско-црногорској држави није одлучио народ, већ су се вође поново прилично лоше споразумеле.
Зоран Ђинђић је убијен у последњој години свог мандата. Изгледи да поново дође на власт били су минимални. Једина политика која је после промењена била је косовска, али њу би променио и Зоран, само да су га лепо питали. Демократска опција у Србији после је постала ексклузивна и трајно србоскептична. Будући да је Земунски клан имао „свог“ агента ЦИА (о чему је писао Милош Васић), остаје питање зашто је Биљана Плавшић избегла атентат а Зоран Ђинђић није.
Ђинђић је постао симбол и пример, присвајан од многих, дете свог времена… икона без религије.
