Филозофија почиње и траје чуђењем, оним сјајним осећањем радозналости за сва чуда природе и сва чуда људи, осећањем радозналости с оним осмехом који сва деца поседују, а које се код већине људи некако изгуби одрастањем, само посебни људи га задрже цео живот, колико год да траје. Чини се да такви посебни људи и постоје да свима буде јасно да реч „чуђење“ негде у себи има и реч „чудо“, они су покретно чудо које је доказ да чуда постоје.

Свако од нас је бар једном чуо нека од дечјих питања „зашто је небо плаво, зашто пада киша, како лети авион, како се направи дуга, зашто морам на спавање…“ и сијасет других, свих с познатим одговорима. А мали број одраслих задржи ту непроцењиву способност којом би се у одраслом добу запитао „шта не ваља с овим нашим друштвом, шта је то што нас држи у некаквом лимбу између два ничега, шта спречава Србију да разуме саму себе и да се онда можда и допадне себи, што смо тако склони сплеткарењу и митовима о смрти уместо о животу који је само један, шта је од свега о чему сплеткаримо стваран нерешив проблем, а шта комфорна јадиковка и оговарање проблема, како до друштвених промена које из људи извлаче најбоље да би и њима и свима било боље, зашто људи не воле промене, а тек не воле оне који им о променама говоре…“

Филозофи промена имају једну непроцењиву особину – умеју другим људима да сликовито прикажу будућност и резултате промена у које треба уложити рад, труд, време, новац, учење нових вештина, спремност на мењање сопствених предрасуда и најважније од свега – спремност на стрпљивост док промене трају до дана док бар неке од њих не буду претворене у реалност, а онда треба људима насликати и чињеницу да промене никад не престају и да није циљ промена рећи „е, сад нема више ништа да се мења“ већ способност, дневна, рутинска, којом се разумева да је мењање друштва процес који се никада не завршава, а на сваком кораку промена је некоме, негде, нешто боље у свакодневици.

Кад се филозофија промена претвори у идеју политике, она постаје делатна, захтева стратегије, планирање, мерење појединачних исхода, прилагођавање резултатима тог мерења и непрекидан дијалог свих у друштву о вољи за променама. Уз свест о томе да све то заједно неће окрунити разумљив отпор људи према променама нити ће икоме омилити оне који идеју промена носе, о њој говоре и за њу свакодневно раде. Али је циљ да се променама као политичком идејом која може окупити људе промене навике које друштво држе у лимбу, да се промене лоше друштвене склоности слично као што је тешко појединцу да се одрекне неке своје лоше навике или зависности без обзира на то што му промена тих навика или одрицање од зависности доносе и здравље и ведрину и лакоћу и могућност да се ужива у малим животним радостима јер их се лошим навикама одрекао. Слично и читава друштва могу стратешки радити на одрицању од лоших наратива да би могла да уживају у неспорно добрим наративима који су и наслеђе и резултат идеја непрекидних промена набоље. Некад малих, некад већих, некада лењошћу потпуно успорених, али ипак постојећих, мерљивих.

Чини се да такви посебни људи и постоје да свима буде јасно да реч „чуђење“ негде у себи има и реч „чудо“, они су покретно чудо које је доказ да чуда постоје

Када се идеја промена претвори у делатну политику, она покаже шта политика као посао који се слободно бира захтева од људи који се њоме баве – захтева да буду градитељи снова и произвођачи реалности која је у тим сновима утемељена. Захтева одговорност за резултат, а не за добре намере да се резултат оствари, али ето… Захтева одрицања од активности и времена с људима којима је политичар иначе искрено склон и најважније од свега – захтева спремност да се отрпе разне окрутности политичке арене, којима се покушава обесхрабривање људи чије је дубоко уверење да је идеја политике непрекидних промена толико велика да је свако одрицање за њу мало и неважно. Па тако човек остане човек, али постаје громобран за све ударе из политичке арене, колико год бесмислени или гадни били. Тај громобран је онда метафора за „ма хајдете и ви други, није страшно…“, а никако не за „нико други сем мене не уме да буде громобран…“ и то је срж идеје филозофије промена – ако се људима промена жели омилити, промена се мора бити, као промена постојати, као жива покретна промена видљива свима од којих се тражи напор да у променама учествују, да добровољно сами себе мењају јер имају пред собом јасан циљ како опослити прву фазу промена, па другу, па следећу… И као што деца кажу „почетак је кад сам се ја родио, а краја нема“, тако и је и успех идеје филозофије промена почетак, а краја нема…

Идеја филозофије промена претворена у делатну политику захтева јасан, директан језик, сликовите метафоре, економију говора, захтева стицање вештина да се слуша и чује све и свашта што други људи говоре, да се, зато што је носилац идеје и сам покретна промена, покаже уважавање и поштовање саговорника, критичара, уплашених, оних из страха насилних, све до просто гадних људи којима је ужитак да објашњавају да идеја филозофије промена претворених у делатну политику једноставно не може успети и да је људи неће разумети и све томе слично. И такви људи потребни су идеји промена, јер нема ништа лакше од бити у праву кад се има став „не треба то радити јер неће успети, знам ја нас…“ А не зна тај у ствари ништа, зна само да се боји промена као промаје, да за промене свакодневно рутински радимо, та свежина открива колика је количина буђи у устајалој бари идеја које су давно прошле обмотане митовима о смрти, о поразима, о томе да нас сви мрзе (ко деца кад закмече да су добила слабу оцену јер их мрзи учитељица), о томе да нас нико не разуме, а вид’ какви смо… вид’ славу наших прохујалих дана… И само им треба показати да је управо у делатној политици филозофије промена једина слава прохујалих дана, да треба много више да се ради да би то наслеђе стварно засветлуцало и послало нам све те искре из прошлости јер се ти дани зову „славнима“ зато што је у њима, на прекиде и с много препрека, живела управо делатна политика филозофије промена, а тамо где је није било нема ни славе ни сјаја, само буђава устајалост лењости духа и свима нама и данас знане навике „е, па немој сад о томе, није сад време…“ а увек је време за промене понашања и навика којима се друштво лаже да је бити у лимбу баш добро и да је „одувек тако било и шта сад ту да мењамо…“ Нас. Нас да мењамо набоље. Ми смо себи у власти и не може нико други сем нас да мења – нас.

Толико је једноставна филозофска идеја промена преточена у делатну политику, њоме се мења перцепција изграђена од уврежених стереотипа који одавно не важе, осим као комфорно оправдање за став „ма доћи ће неко од негде па ће нас мењати, што ми сами да се мењамо, шта нам фали?!“ Имамо све што нам фали.

И једно немамо, а фали нам свима, невероватно. Немамо већ дуго човека који је био покретно чудо промена, громобран и филозоф који је идеје промена претакао у делатну политику

И једно немамо, а фали нам свима, невероватно. Немамо већ дуго човека који је био покретно чудо промена, громобран и филозоф који је идеје промена претакао у делатну политику сањајући промењену Србију и градећи, с осмехом, реалност од тих снова. Има и један мерљив показатељ каква и колика добра свима чине делатна политика филозофије промена и осмех који је прати, упркос свим препрекама и напорима. У две прве године 21. века дошло је до изразитог повећања броја рођене деце, а људи спонтано ту генерацију зову „Ђинђићеве бебе“. Та је генерација ходајући доказ метафоре о томе колико је волео људе и колико је труда улагао да то не буде сасвим очито, посебно реченицом „не треба ми да ме воле, треба да раде за промене, да раде на себи, да буду промене добре за Србију…“ Таквима се надао у сусрету у будућности и такви ће га у будућности и срести и такви и данас постоје, спремни за сусрете. Спремни за дијалог о променама.