Венецијанска комисија није алиби ни за власт ни за опозицију

Председник Уставног суда говори о сету правосудних закона и граници између права и политике у условима дубоких друштвених подела. Упозорава на то да правна решења без ширег легитимитета тешко могу заживети, као и да се међународно право све мање поштује

У тренутку када се у Србији поново ломе копља око правосудних закона, улоге Венецијанске комисије и домета институционалних реформи, разговор са председником Уставног суда Владaном Петровом има посебну тежину. Петров у овом разговору не говори само о конкретном законском пакету и раду Суда, већ и о осетљивој граници између права и политике, јавности рада највише уставносудске институције, различитим тумачењима „Милошевићевог“ Устава из 1990. и свету у којем се међународно право, како сам каже, све очигледније примењује селективно.

Рекли сте да нови сет правосудних закона нема садржинске недостатке. На основу чега то тврдите, имајући у виду озбиљне примедбе дела стручне јавности?

Мој долазак на место председника Уставног суда обележило је и то што је Суд први пут био у прилици да врши надлежност коју до тада није, одлучивање о жалбама на одлуке Високог савета тужилаштва у вези са избором чланова Савета. То је у стручној јавности изазвало огромне полемике и вероватно се очекивало да ће Уставни суд ту бити мало тиши и мање ажуран. А управо је било супротно. Одлуком од 15. јануара смо указали Високом савету тужилаштва на озбиљне грешке и вратили изборну процедуру неколико корака уназад.

Начело јавности рада Уставног суда, као и облици његовог остваривања дефинисани су законом. Уставни суд је отворен ка јавности када без одлагања објављује своје најважније одлуке

Када је реч о сету правосудних закона, ја сам и раније говорио да постоје извесни процедурални недостаци. Један је белодан, није затражено мишљење надлежних органа, односно Високог савета тужилаштва и Високог савета судства у поступку израде и доношења тих измена. Али рекао сам и нешто друго, да нисам чуо озбиљније правне аргументе против садржине тих закона. Мене као правника не интересује шта о томе говоре политичари, јер они ће, у зависности од позиције, рећи да је све добро или да је све лоше. Волео бих да има више људи попут Бранка Павловића, адвоката и народног посланика који припада опозицији, који правном аргументацијом објашњава шта су добре, а шта лоше стране одређених планираних или усвојених решења.

ФОТО: Видоје Манојловић

Критичари кажу да те измене не јачају независност правосуђа, већ отварају простор за нове облике политичког утицаја. Да ли је то тачно?

Сет правосудних закона треба посматрати у контексту у ком је припреман и донет. А тај контекст је, употребићу јак израз, стање друштвено-политичке неподношљивости. Та неподношљивост је дошла до те мере да данас не можете за исти сто да окупите председника Уставног суда, Врховног суда, Високог савета тужилаштва, Високог савета судства и Врховног јавног тужиоца. Моја срећа је што добар број њих жели да седне са мном и што ја могу да седнем са њима, али је несрећа за државу што добар број њих не могу једни са другима.

У таквим околностима и најчистије правне норме немају атмосферу у којој могу да заживе.

Видите ја сам упутио и озбиљну критику онима из владајуће већине. Мали број правника међу њима се укључио у аргументовану борбу за оправдавање усвојених решења. Чини ми се да се све свело на то да су то такозвани Мрдићеви закони. Он је у једном тренутку рекао да иза тога стоје многи важни и квалитетни правници из његове странке. И ја сам то поставио као питање: ко су они? Да је више тих који су квалитетни, а смеју да се јаве, ја мислим да ми не бисмо ни имали оно стање које траје од половине децембра. Бићу брутално искрен када кажем да би, да је било више њих који смеју да се појаве, моја улога у том процесу била далеко мање видљива.

Ако у демократији појединац носи одређене пројекте, ти пројекти могу да буду нормативно савршени, али нису довољно, како се то у терминологији Венецијанске комисије каже, инклузивни. А одлука коју други не осећају као своју осуђена је на лош живот у примени.

Да ли је за вас спорно што су тако важне измене предложене кроз посланичку иницијативу, а не кроз шири и видљивији институционални процес?

Направљени су извесни пропусти у делу који се тиче политичког и ширег друштвеног легитимитета процеса, али то не значи да је процес у правном смислу био потпуно инвалидан. И посланик и влада у правном смислу могу бити предлагачи, ту нема суштинске разлике. Штавише, треба подстицати народне посланике да подносе законске предлоге. Проблем није у томе ко је формално поднео предлог, него што је изостала већа инклузивност.

Функција председника Суда за мене није награда или синекура. То је бреме од неколико стотина кила на мојим леђима

Требало је организовати јавне расправе и јавна слушања у Скупштини. То је нешто што је председница Народне скупштине почела да ради и што, по мом мишљењу, уме добро да ради, јер има тај политички сензибилитет. Отворена је за разговоре и са цивилним сектором и са Венецијанском комисијом, и за усвајање сугестија. Ако будемо ишли у том правцу, тај процес ће бити и легитимнији и отпорнији на сумњу.

ФОТО: Компас/Илустрација

Пошто сте и члан Венецијанске комисије, какву оцену реално очекујете за овај пакет закона, позитивну, условно позитивну или критичку?

Чуо сам и у медијима и у делу цивилног сектора да Уставни суд не треба ни да чека мишљење Венецијанске комисије него што пре да касира измене. Поштујемо Венецијанску комисију, чији сам члан, али њено мишљење је консултативног, саветодавног карактера. Оно политички више обавезује органе власти у процесу европских интеграција него Уставни суд.

Уставни суд је organ sui generis. Има своју процедуру, своје надлежности и свој правни резон. Јак Уставни суд је онај који уважава таква мишљења, али не доноси одлуке ни по диктату ни по нервози политичке арене. Суд је узео овај предмет у промптно разматрање и почетком априла ће имати први званични облик рада на том предмету, припремну седницу свих судија.

Што се Венецијанске комисије тиче, ту је ствар врло једноставна. Ја сам од 2021. члан Комисије као независни експерт и не могу да учествујем у радњама које се тичу сопствене државе. Зато не могу да дајем информације из прве руке о разговорима. Али могу да кажем да је добро што мишљење даје једно ексклузивно правно тело Савета Европе, институције која је један од наших поузданијих партнера. Пре неколико дана Уставни суд је угостио шефа Канцеларије Савета Европе у Београду господина Јаноша Бабића и имали смо један од најконструктивнијих и најискренијих партнерских разговора.

Не очекујем ни потпуно позитивно ни потпуно негативно мишљење. Таквих мишљења, уосталом, готово да и нема. Очекујем фино подешавање, одређене препоруке за кориговање неких решења, а не стављање државе на стуб срама. Известиоци су важни јер су експерти који дају инпуте са терена, али је важан и секретаријат Комисије, на челу са Симоном Гранатом Менгини, која веома добро познаје целину наше приче о реформи правосуђа.

Ако оцена Венецијанске комисије буде неповољна, да ли ћете јавно рећи да законе треба мењати?

То је пре свега питање за политичке власти. Нисмо ми у Уставном суду ти који су дужни да реагују на мишљења Венецијанске комисије као на наредбу. За нас то може бити један важан оријентир, један угао из којег ћемо сагледати целину уставносудског предмета. Политичке власти ће то, природно, посматрати другачије, и кроз политичку цену и кроз питање шта треба прихватити, а шта оставити на снази.

Док мишљење не видим, не бих га коментарисао. А кад га видим, моја позиција ме не обавезује да ћутим. Напротив, мислим да врло добро разумем језик тих мишљења, и оно што је написано, и оно што стоји између редова. Понављам, не очекујем тотално негативну оцену. Очекујем да ће је различити политички субјекти тумачити или као потпуну победу или као потпуни пораз, а истина ће, као и обично, бити нијансиранија.

ФОТО: Видоје Манојловић

Када сте преузели место председника Уставног суда, рекли сте да ћете Суд „колико је могуће“ отворити ка јавности. Шта је за вас конкретан доказ да је један уставни суд заиста отворен?

Уставни суд је постао превише службенички, превише административан, а он то по својој природи није. То је један од највиших државних органа и зато његова комуникација са јавношћу мора бити много живља него код редовног правосуђа.

Свака институција добија понешто од карактеристика онога ко се налази на њеном челу. По природи свог основног посла, професуре на Правном факултету, ја сам човек који воли разговор, дискусију и размену мишљења. Једна од замерки коју сам и раније имао према Уставном суду била је да однос са јавношћу мора бити активнији и динамичнији.

То, наравно, не значи хаотично и не значи ван закона. Напротив, то значи правовремено објављивање најважнијих одлука, стављање релевантних делова образложења на сајт, а не да јавност сазнаје за интерпретације одлука пре него што одлуке уопште види. Није довољно да се нешто објави само у Службеном гласнику, јер њега читају углавном правници, и то не сви.

Како објашњавате то што сте најавили већу отвореност ка јавности, а убрзо потом је уследило ограничење ваше комуникације с медијима?

Када сам постао председник Суда, донео сам одлуку да моја комуникација са медијима, па и са пријатељима из медија, ето и са вама, иде кроз процедуру пријављивања и договарања о томе о чему ће се разговарати. Није то била забрана, како су неки тумачили, него увођење реда. Али, нажалост, поједини медији сваку процедуру тумаче као драму. Тако је испало да је неко, наводно, забранио председнику Суда, односно професору Петрову, да говори у медијима. Било је и инсинуација да је то учинио и сам председник Републике, јер се то лепо уклапа у тезу о његовој свеприсутности и свемоћи, односно омнипотентности, којој управо ти медији више дају на тежини него што је она реално доказива.

Када медији који за себе тврде да су независни, професионални и стручни тако поступају, онда није чудо што ће многи професионалци у судству и тужилаштву избегавати контакт с јавношћу. А то је лоше. Овај интервју није у функцији моје личне промоције, него представљања Суда у једном исправном и објективном светлу. Треба рећи да у  суду нису само правници него и интелектуалци, неки од њих су професори, и логично је да ми поводом предмета на којима радимо имамо правовремену и, што би се рекло, правоваљану комуникацију са грађанима.

ФОТО: Видоје Манојловић

Шта је закључак, да ли председник Уставног суда у Србији треба да буде медијски присутан или да говори што ређе,  само онда када институција то захтева?

Председник Уставног суда, као и судије, смеју и треба да се појављујеу у јавности, али не смеју да говорие о такозваним живим предметима и не смеју да наговештавају како ће Суд одлучити. То је црвена линија. Али ако су на дневном реду сложена уставноправна питања о којима не постоји спор пред Судом, онда је, по мом уверењу, управо дужност судија Уставног суда да се на одмерен начин појављују у јавности.

Не верујем у политичке евнухе. Важно је правити разлику између правно аргументоване анализе политичких појава и политичког навијања

Ја намеравам да одржавам нешто што раније није било уобичајено, редовне конференције за медије. Не да бисмо говорили шта ћемо пресудити, него да бисмо показали јавности да радимо. Изобичајило се у нашем друштву, па онда делује зачуђујуће када се председник Републике појављује релативно често, кажу присутан је само он. А ко  брани носиоцима других високих јавних функција, укључујући и правосудне, да се појављују довољно често, не толико као политичари, и учествују у стручним емисијама и на трибинама на којима су присутни медији?

Где видите границу између легитимног јавног наступа председника Уставног суда и опасности да та функција уђе у политичку арену?

Лицемерно је кад неко тврди да судија нема никакво политичко мишљење или идеолошки став. Волео бих да пронађем људе који немају никакав политички background. Волео бих да пронађем људе који немају никакво политичко мишљење и политичке афинитете. Кад кажем волео бих, можда чак и не бих волео да видим такве, јер не верујем у такозване политичке евнухе. Важно је нешто друго, да судија то своје опредељење не стави у службу било које власти или опозиције, него у службу правилног разумевања контекста у којем доноси одлуке.

ФОТО: PIERRE VERDY/AFP/Profimedia

РАТКО МАРКОВИЋ И УСТАВ ИЗ 1990.
ПИОНИРСКО УВОЂЕЊЕ ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКЕ УСТАВНОСТИ

Устав Србије из 1990. године, који се често олако назива Милошевићевим, донет је много раније у односу на неке уставе који су у другим државама у региону и шире донети, али смо ми негде у тој транзицији ишли спорије. Био сам на конференцији о наслеђу Слободана Милошевића коју је организовао Институт за политичке студије, смела институција која је одлучила да организује један прави научни скуп који се није тицао политичке и политиканске приче о томе шта је Слободан Милошевић био или није био. Први пут је учињен један систематски покушај да се то његово наслеђе научним критеријумима валоризује.

Мој професор Ратко Марковић говорио је да је више поносан на тај Устав из деведесете него на сва своја дела и уџбенике које је написао, а није их било мало. Тај Устав је био пионир либерално-демократске уставности код нас и био је чак и авангардан у односу на неке друге уставе. То је био покушај да се заштити држава, територија, идентитет. Неко ће рећи закаснели, неуспели, недовољан, недостатан покушај. У реду. Али је био покушај.

Исто као што је и покушај наш, неколико година касније, да бранимо принципе међународног права, био недовољан, можда недовољно осмишљен, али је био доследан и храбар. Требало је супротставити се највећој суперсили у време када равнотеже практично није било. И то ме подсећа на судбину мог професора Ратка Марковића. Питао га је Милан Јовановић зашто није написао књигу о Рамбујеу, о Милошевићу и о свим тим догађајима. А он је одговорио: е, мој Миланче, књига је ту негде, али је нисам довршио. Можда је најтеже управо ономе ко је био директан учесник да ту књигу напише. Али ако Бог да, биће једног дана написана.

Како тумачите ситуације у којима се принцип територијалног интегритета брани у једном случају, а релативизује у другом?

Данас говоримо о еклатантним примерима кршења међународног права. С једне стране, ситуација је гора него некад, јер имамо много више интервенција које се на овај или онај начин представљају као хуманитарне. Као што је био случај са нама. Имамо и много више ратова који су привидно регионални, а суштински глобални. Спреман сам да прихватим становиште да ми већ јесмо у једној врсти глобалног рата, не морам да га назовем трећим светским, али по жариштима и непредвидљивости то је очигледно.

Међународно право није нестало, али му је делотворност драматично ослабила. Ауторитет је почело да губи још 1999. године, управо на нама. Кад једном покажете да право није исто за све, после више нико не може убедљиво да брани универзалне принципе као да се ништа није догодило.

ФОТО: Видоје Манојловић/Компас/Илустрација

Да ли је, по вашем мишљењу, међународно право данас још увек систем обавезујућих норми?

Било је време, нарочито у другој половини двадесетог века, када се међународно право грађено на Повељи Уједињених нација заиста доживљавало као нешто што може да обузда силу. Није то била еуфорија, али је постојала атмосфера дубоког веровања да се после два светска рата и тоталитаризама нешто такво не сме поновити. Тај ентузијазам је нестао деведесетих. А онда имате и слику председника Вучића у Генералној скупштини Уједињених нација, у мају 2024, са заставом на леђима. Многи су се чудили зашто је био толико поносан на број гласова који су били против предложене резолуције. Зато што је то, по мом суду, био индикатор да свет постаје свеснији да је као такав у опасности.

Не можете имати равнотежу у свету ако постоји само један центар моћи. Али данас, кроз ове сукобе, човечанство се на један тежак начин поново освешћује. Можда управо претња великим злом враћа свест да су мир, правна равноправност држава и поштовање договора једини темељ на ком свет може да стоји.

Ја сам оптимиста. Верујем да ће доћи тренутак да се ратна дејства зауставе и да се одржи једна велика међународна конференција, а не парцијално затварање једне рупе да би вода пробила на другој страни.

Да ли је НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године, без одобрења Савета безбедности УН, по вама један од кључних преседана у савременом кршењу међународног права?

Овај интервју излази у време годишњице почетка бомбардовања, и ја ћу рећи јасно, од почетка агресије НАТО на СРЈ. Као правник не смем да поступам другачије. Ако бих то назвао неким мекшим термином, онда бих већ ушао у арену у којој би човек бирао формулацију да би се некоме допао.

Међународно право се одувек тумачило селективно, само је то сад постало белодано у целом свету. Раније смо ми овде то осећали на својој грбачи, а сада то виде и други

Ја могу да будем флексибилан у методама, могу да прихватим своју и туђу грешку тамо где је грешке било, али не могу да не назовем правим именом оно што је било. То је била агресија на једну суверену државу. И да, то је био почетак онога што данас глобално проживљавамо.

ФОТО: Milos Tesic/ATAImages

Постали сте председник Уставног суда у тренутку када сте добили бебу. Да ли вам је тај истовремени долазак велике јавне одговорности и велике личне радости променио поглед на функцију, време и оно што је у животу заиста важно?

Не, није. Напротив, учврстило ме је у неким животним уверењима и ставовима. Приватно и јавно се у животу сваког човека преплићу. Наћи прави баланс или можда још боље направити јединство животног деловања тако да се руководиш истим принципима и на послу и код куће вероватно је једна од највећих животних мудрости коју ни они што тврде да јесу никада нису успели да досегну. Рекао бих да је смисао живота управо у томе. Каже један мој дивни пријатељ и кум: репродукција, то је смисао. И ја сам сагласан. Али не само биолошка, него свака могућа: интелектуална, духовна, у односу са људима. Долазак на високу функцију не би требало да значи потпуно изоловање од породице, пријатеља и најближе околине у послу. С друге стране, бреме које носите са њима нити треба нити можете да поделите, оно је само ваше. То је један од великих животних парадокса, али и једноставних истина. Срећом, функције су пролазне, али траг који сте оставили често није. Зато је важно да тај траг буде испуњен добром намером, увек усмереном ка општем добру и облику заједнице, институције, државе.

И у тој „борби са ветрењачама“, породица увек мора бити пред очима, јер неретко трпи и више од вас, само што ви у својој личној борби нисте увек спремни да то признате или чак ни да спознате на време.

Али процес није окончан. Кад то прође, интелектуалац има право да се врати свом миру и да напише књигу. Мало ми је жао што ја сада не могу да напишем књигу о свему што сам видео и доживео у последњих годину и по дана. Први пут бих, верујем, могао и да зарадим од књиге, а не да плаћам издавачу. Али прави сведок и учесник тих догађаја, а ја то јесам, не може је написати док је све још живо.

Прошао сам кроз велика искушења у претходној години, а и даље трају, само у мало друкчијем облику. И као да сам, како бих рекао, морао да добијем неколико брзих награда. Једна од тих награда је рођење ћерке. Друга је одликовање највишег степена моје државе. Мислим да ништа веће и значајније нисам могао да добијем као доказ да сам радио праву ствар.

Када код куће имате и бебу која је тек дошла а и старијег сина који вас већ гледа другим очима онда више не мерите функцију само по положају, него по ономе што ће остати иза вас.