У Београду се одржава научна конференција „Двадесет година Устава Републике Србије“, на којој је председник Уставног суда Владан Петров изјавио да чување Устава данас, када се владавина права суочава са највећим изазовима на глобалном плану, пре свега значи чување мира, подједнако као и људског достојанства.
Петров је у уводном обраћању на конференцији, која се одржава данас и сутра у Институту за упоредно право у Београду, рекао да су без мира и људског достојанства демократија и владавина права не само празне љуштуре већ и опасни симулакруми који нас неодољивом лакоћом површности одвлаче од највиших вредности у животу сваког појединца и сваког друштва.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Он је скренуо пажњу на неколико менталитетских карактеристика које долазе до изражаја, у извесној мери, и у односу према Уставу.
– Прва карактеристика је незадовољство Уставом из 2006. године, које се тицало и процедуре његовог доношења, или, како би то неки уставни експерти рекли, процедуралног легитимитета, и његове садржине. То је, укратко, значило да није много одмакао од омраженог Милошевићевог устава, а да је у неким одредбама био и корак уназад – рекао је Петров и додао да је друга карактеристика одсуство смисла за контекстуалност, односно холистички приступ.
Навео је да је Устав Србије из 2006. године критикован чак и због преамбуле, између осталог и зато што је садржала одредницу о Косову и Метохији као саставном делу Србије, која би, како је рекао, ваљда требало да се налази искључиво у нормативном делу који уставноправно обавезује, за разлику од преамбуле која има само морално-политичку тежину.
– Упућиване су примедбе, које се и данас могу чути, да је Устав због европских интеграција, које су „кроз европске принципе и вредности“ унете у дефиницију државе, подредио национални идентитет европском – указао је Петров.
Нагласио је да је одавно постало очигледно да је тај спој „историјске косовске преамбуле“ и члана 1. Устава, који наводно Србију ставља искључиво на шине Европске уније, био једини могући уставни одговор на одређене историјске нужности и политичке изазове периода у којем је Устав донет.
ФОТО: Компас/Илустрација– Таква обавеза није само главна интерпретативна норма, иако није класична правна норма – рекао је Петров и додао да је она путоказ и да, ако се тај путоказ не поштује, Устав суштински престаје да важи и замењује се новим.
Петров је нагласио да је због тога за њега, после 20 година важења, преамбула Устава из 2006. године прва и завршна реч, прецизирајући да бисмо се, уколико је се одрекнемо или је избришемо, одрекли националног уставног идентитета и хиљадугодишње државне, правне и духовне традиције.
Као трећу менталитетску карактеристику навео је непоштовање форме, истичући да у праву најчешће нема садржине и суштине без форме.
– Форму, међутим, неретко поистовећујемо са претераним формализмом или формалношћу, са ситничавошћу процедуре или оптерећеношћу техничким детаљима и гледамо да је, кад год можемо, смандрљамо – рекао је Петров.
Додао је да форма, између осталог, носи достојанство или га изражава и да зато на њој треба инсистирати у разним приликама и у различитим аспектима.
