Стари рачуни за нову власт

Пад бившег режима није донео миран сан носиоцима будуће администрације у Србији, већ лавину притисака из региона – од захтева Загреба и Љубљане за отварањем тајних архива до приштинских ултиматума

Није прошао дан како је у Србији и званично промењена 14-годишња власт предвођена Српском напредном странком, а у комшилуку су се већ повадили нотеси са белешкама како би се новој гарнитури поставили неки стари рачуни. Уместо учтивих честитки и уобичајених дипломатских фраза о „европском путу и очувању стабилности“, из регионалних престоница стигле су поруке сасвим другачије врсте упућене представницима победничке Студентске листе.

„Страшила“ из деведесетих, неиспуњене обавезе и заборављени ултиматуми извучени су из ормара и фиока брже него што су нови високи функционери уопште постали свесни победе на изборима.

Политички неискусна нова власт веровала је наивно у миран транзициони почетак. Рачунало се да са собом носе чиста досијеа, да ће демократизација друштва преко ноћи амортизовати старе регионалне анимозитете и да ће се комшије некако опустити када виде нова политичка лица. Међутим, знамо да комшијски односи на Балкану не функционишу тако.

Нова администрација се суочила са лекцијом која каже да промена имена политичара на власти не брише отворена питања

Суседне државе су неочекивани пад претходне гарнитуре дочекале не као шансу за ресет билатералних односа, већ као историјску прилику у којој Београд нема маневар да пружи чврст отпор као што је то радио претходних, изузетно турбулентних година. Ако је икада постојао тренутак да се наплате било какви дугови, поставе ултиматуми и Србија сатера у ћошак док јој је пажња усмерена на сређивање унутрашњег поретка, онда је то управо овај транзициони вакуум који је тренутно на снази.

Хладно и без увијања

Први рачун стигао је са северозапада, потпуно огољен и без икаквог дипломатског увијања. Да сентименти у међудржавним односима не станују нигде, показало се без икаквог одлагања у Словенији. Док су се у Београду сабирали гласови и објављивали изборни проценти, из Љубљане је стигла порука која није много изненадила познаваоце регионалних прилика.

Наиме, словеначки премијер Јанез Јанша јавно је условио даљи европски пут и подршку новим властима у Београду врло специфичним, децидним захтевом. Јанша је поручио да ће Словенија поздравити убрзање преговора о приступању ЕУ, али уз јасан услов.

ФОТО: REUTERS/Uros Arsic

„Поздравићемо евентуалну одлуку нових власти у Србији да убрзају преговоре за улазак у ЕУ. Међутим, нећемо дати сагласност за било какав напредак док Србија не изручи Словенији све архиве УДБ-е, СДБ-а, ЈНА, ССИП-а и осталих некадашњих служби СФРЈ који се односе на Словенију“, написао је Јанша на друштвеној мрежи Икс.

Овај потез био је први хладан туш за нову администрацију, јер је некадашња југословенска република са највишег врха власти демонстрирала како изгледа прагматична политика када осети транзициону слабост. Словенија је ставила до знања да нова власт, без обзира на то колико се представљала као модерна и прозападна, наслеђује све институционалне репове својих претходника, уз додату „камату“ која се не може лако прескочити на путу ка чланству у ЕУ.

Шири фронт и ревизијска шанса

Док је Словенија наступила уценама преко отварања архива, званични Загреб је одабрао далеко шири фронт. Готово јединствен став Хрватске је да се у тамошњем политичком естаблишменту промена власти у Србији посматра као јединствена ревизијска шанса. Са различитих државних адреса у Загребу послате су поруке које су новој власти у Србији одмах ставиле до знања да „нови почетак“ у очима суседа има врло строго дефинисану цену.

Иако је хрватски премијер Андреј Пленковић изјавио да се телефоном чуо са носиоцем Студентске листе Илијом Срдановићем како би му честитао победу и поручио да након конституисања власти очекује боље односе са Србијом, председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић отворио је серију порука недвосмисленим ставом.

Суседне државе су пад претходне гарнитуре дочекале као историјску прилику у којој званични Београд не може да пружи чврст отпор

„Надам се да ће у Србији након избора доћи до анализе догађаја и да ће прихватити одговорност за деведесете. Постоји само једна историјска истина о том периоду и ми то јако добро знамо. Прерано је за коначне ставове, јер је тешко предвидети даље кораке. Видећемо када именују премијера и министре, како и у којем смеру ће Србија ићи. Вучић је био фактор дестабилизације овог дела Европе, па верујем да ће нови победници ту ипак бити одмеренији, да ће тежити томе да остваре што је могуће солидније односе са суседним државама па тако и Хрватском“, изјавио је председник хрватског парламента.

Министар спољних и европских послова Гордан Грлић Радман надовезао се на ове Јандроковићеве поруке врло сличним тоном, оцењујући да је Загреб са великом пажњом испратио политичке промене у Србији.

„Срдановићеве изјаве су већ биле охрабрујуће, да ће се будућа власт окренути побољшавању односа, пре свега са својим суседима, али и међународном заједницом. Честитам изборним победницима, верујем да грађани Србије од нове власти желе реформе, регионалну стабилност, дијалог и добросуседске односе“, казао је Грлић Радман.

Потпредседник Владе и министар хрватских бранитеља Томо Медвед рекао је да од нове власти у Србији очекује да отвори архиве и Хрватској достави тражене информације. Он је позвао победничку листу да након конституисања власти отворе архиве које су, како каже, некада били у надлежности Службе државне безбедности, а данас су у надлежности Безбедносно-информативне агенције.

„Нека то буде јасан искорак у односу на све оно чему смо сведочили у задњих толико година и нека на тај начин покажу да су спремни суочити се са својом улогом у великосрпској агресији на Хрватску“, рекао је Медвед.

Из Европског парламента стигао је и коментар известиоца за Србију Тонина Пицуле, који је изборну транзицију у Београду сагледао кроз призму строге контроле из Брисела, поручујући да се од нове администрације очекује потпуно другачије понашање у регионалним политикама и усклађивање са западним безбедносним оквирима.

За нову власт у Србији овај синхронизовани притисак из Хрватске представља отрежњење након победничког славља. Уместо простора за тријумфални предах, из Загреба је демонстрирана лекција из реалполитике која значи да промена имена на власти не брише отворена питања, већ их отвара истовремено са падом бившег режима.

ФОТО: Neva Zganec/PIXSELL/Sipa USANo

Злурадост, паника и притисци

За разлику од Словеније и Хрватске, транзиција српске власти у остатку региона није посматрана као унутрашња демократска ствар наше државе, већ као тектонски поремећај који преко ноћи мења правила игре у овом простору, али и отвара простор за наплату сопствених рачуна.

У Сарајеву се долазак нове владајуће гарнитуре дочекао уз отворену злурадост. Препознатљиви политички и медијски кругови у Федерацији БиХ нису крили очекивања да ће нова, неискусна лица морати да „положе рачуне за прошлост“ без резерве и без оних дипломатских маневара на које су рачунали под претходним напредњачким режимом. Бошњачки званичници су пожурили да истакну како се од Београда сада очекује „радикални отклон од политике деведесетих“, враћајући стару матрицу у којој се Србија поново таргетира као главни и искључиви кривац за све регионалне нестабилности.

За регион Србија није само географски комшија, већ и политички фактор преко којег се лече домаће фрустрације

С друге стране Дрине, у Републици Српској, завладала је сасвим другачија врста напетости која се може назвати тихом паником. Свесни да је досадашња власт у Београду функционисала као њихов чврст штит и безусловни ослонац, тамошњи политички кругови су са зебњом дочекали вести о променама. Страх да би нова администрација могла да се окрене унутрашњим реформама, економским приоритетима и хлађењу традиционалних веза, остављајући Бањалуку на ветрометини нових геополитика, натерао је тамошње руководство на опрез.

Некадашњи председник Републике Српске и лидер СНСД-а Милорад Додик морао је врло опрезно да вага сваку реч, шаљући помирљиве сигнале и наглашавајући да се нада „опстанку нераскидивих веза са матицом“, док је у позадини било јасно да страхује од сваког компромиса који нова власт у Београду буде морала да направи са Бриселом и Вашингтоном.

ФОТО: Alexandr Kryazhev / RIA Novosti / AnadoluNo Use USA

У Подгорици је ситуација била подељена практично до пуцања. Док су процрногорске и грађанске странке са одушевљењем поздравиле изборни преокрет у Србији, видећи у томе шансу за коначно отопљавање односа и слабљење утицаја Београда на црногорске унутрашње прилике, политички савезници одлазеће власти нашли су се у небраном грожђу. Црногорски званичници су опрезно поручивали да Подгорица „поштује изборну вољу грађана Србије, али да очекује нову динамику у којој више неће бити мешања у унутрашња питања Црне Горе“, наглашавајући да се од нове политичке управе у Београду очекује потпуно „другачији, цивилизованији дипломатски третман“.

Ништа мање осетљиво није било ни на релацији са Приштином. Користећи транзициону слабост Београда и чињеницу да се нова администрација тек упознаје са полугама државе, косовски премијер Аљбин Курти је одмах искористио прилику да појача притисак. Он је са скупштинске говорнице и у медијима послао поруку која не оставља простор за заблуде.

„Нема више времена за губљење и лажне компромисе. Нова власт у Београду мора да се суочи са реалношћу, призна независност Косова и у потпуности спроведе све до сада постигнуте договоре без икаквог одлагања“, поручио је Курти, чиме је ставио до знања да транзициони вакуум у Србији Приштина препознаје као идеалан тренутак за изнуду коначних уступака.

Сурови тест стварности

Када се подвуче црта под ове регионалне, очигледно синхронизоване захтеве, намеће се кључно питање за нову власт у Србији: Да ли се променом на унутрашњем плану може икада заиста променити позиција Србије у очима њених суседа, као и да ли је Студентска листа као будући носилац полуга моћи спремна да многе од ових захтева испуни зарад регионалног мира и суживота?

За Загреб, Љубљану, Сарајево, Подгорицу и Приштину Србија није само географски комшија већ и политички фактор преко којег се лече домаће фрустрације и граде јефтини политички поени код сопственог народа. Нова власт је наивно веровала да ће демократизација и нова лица у политици аутоматски донети регионални ресет и аплауз са Запада. Уместо тога, дочекао ју је најсуровији тест стварности, која нам каже да наше комшије не маре за то ко седи у Немањиној, све док виде прилику да наплате старе рачуне, много брже и лакше него што су то могли за време бивше власти.

Изазов за званични Београд сада више није како да се унутрашњим реформама приближи Бриселу, већ како да одговори на ове притиске а да не падне у сопствену замку пред домаћом јавношћу и тиме не постане лака мета или слаба карика која у решавању регионалних трзавица савија кичму без икаквог отпора.