Суецка криза 1956. године показала је колико се свет променио после Другог светског рата. Велика Британија и Француска могле су да пошаљу војску у Египат, али нису успеле да њено напредовање претворе у политичку победу. Америчко противљење и финансијска рањивост Лондона одредили су границе операције.
У ноћи између 6. и 7. новембра на снагу је ступио прекид ватре који су Британија и Француска прихватиле под међународним притиском. Седамдесет година касније, Суец остаје пример како војна надмоћ може да изгуби вредност када држава нема дипломатску подршку и новац за наставак своје политике.
Канал као питање суверенитета
Непосредан повод за кризу била је одлука египатског председника Гамала Абдела Насера да 26. јула национализује Компанију Суецког канала. Та британско-француска компанија управљала је пловним путем који је повезивао Средоземно и Црвено море. За Каиро, преузимање компаније значило је веће приходе и потврду самосталности после деценија страног утицаја.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Насер је одлуку повезао са повлачењем америчке понуде за финансирање Асуанске бране. Приходи од канала требало је да помогну развоју Египта, док је национализација имала снажан политички одјек. Египатски председник представљао се као лидер који може да оспори привилегије европских сила на сопственој територији.
Насер је понудио обештећење акционарима, али тиме није уклонио спор. За европске владе питање власништва било је повезано са контролом стратешког пролаза. Управо је та мешавина пословних интереса, безбедности и престижа отежала прихватање чињенице да Египат може самостално да управља каналом.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЛондон је страховао за снабдевање нафтом и своје трговачке везе, али и за положај на Блиском истоку. Париз је имао додатан разлог за непријатељство, јер је Насер подржавао противнике француске власти у Алжиру. Израел је у египатском председнику видео безбедносног противника. Различити интереси приближили су три владе.
На тајним разговорима у Севру, код Париза, договорен је план према којем би Израел напао Египат, а Британија и Француска затим затражиле повлачење зараћених страна од канала. Египатско одбијање ултиматума послужило би као повод за интервенцију европских сила. Представници три државе потписали су договор 24. октобра.
Израелска војска напала је Синај 29. октобра. Британски и француски ваздушни удари почели су 31. октобра, падобрански десанти 5. новембра, а искрцавање са мора наредног дана. Операција је омогућила брзо напредовање, уз разарања у Порт Саиду. Представљање напада као раздвајања зараћених страна није обезбедило међународну подршку.
Вашингтон зауставља савезнике
Амерички председник Двајт Ајзенхауер одбио је да подржи британско-француску акцију. Вашингтон је страховао да би повезивање САД са европским колонијалним интересима удаљило арапске државе и ојачало совјетски утицај. Постојала је и опасност ширења сукоба, пошто је Москва претила интервенцијом. Савезништво у НАТО-у није значило сагласност о томе како треба поступати према Египту.
Истовремено је совјетска војска гушила устанак у Мађарској. Америчка осуда Москве била би мање уверљива да је Вашингтон прихватио напад својих савезника на Египат. Суец је за америчку дипломатију постао и питање уверљивости сопствених порука о независности држава.
За Лондон је посебно опасан био притисак на фунту. Банка Енглеске трошила је доларске резерве бранећи њен фиксни курс, док је затварање канала додатно отежавало снабдевање нафтом. Британија је зато морала да тражи финансијску помоћ у тренутку када је њена политика изазивала неповерење.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаАмеричко ускраћивање финансијске подршке, важне и за приступ помоћи Међународног монетарног фонда, појачало је притисак на британску владу. Лондону је постало јасно да наставак ратовања угрожава и стабилност валуте. Суец је тако открио колико способност вођења самосталне спољне политике зависи од финансија и односа са савезницима.
Уједињене нације понудиле су излаз из сукоба. Пошто су британски и француски вето блокирали одлучивање у Савету безбедности, питање је пренето Генералној скупштини. Основане су Прве хитне снаге УН, прва оружана мировна снага светске организације, чији је задатак био да надзире прекид непријатељстава и повлачење страних војски.
Британске и француске трупе повукле су се у децембру 1956, а израелске до марта 1957. Канал је поново отворен у априлу. Насер је остао на власти и из кризе изашао са ојачаним политичким угледом, упркос војним губицима Египта.
Британија и Француска задржале су значајне армије и међународни утицај, али је Суец показао да њихова слобода деловања има јасне границе. Влада Ентонија Идна платила је високу политичку цену, а он је у јануару 1957. поднео оставку. Европске силе морале су да преиспитају своје место у светском поретку.
