Стабилност у Европи се више не подразумева

Када се економска криза и урушавање социјалне државе споје са политичком радикализацијом на улицама, Европа постаје поприште сукоба који доводе у питање темеље друштвеног поретка

Савремена Европа улази у фазу у којој се структурaлне слабости њених економских и политичких модела више не могу маскирати реториком институционалне стабилности. Слике запаљених контејнера, полицијских кордона, сузавца и разбијених излога са улица широм нашег континента више нису изоловани инциденти радикалних мањина, већ симптом дубоке системске грознице. Када се економски притисак инфлације и кризе становања споји са радикализацијом политичког простора, добија се друштвени амбијент у којем традиционални демократски механизми губе легитимитет. Европски модел, дуго доживљаван као синоним за безбедност и просперитет, данас се суочава са огољеном истином да су улице постале вентил за акумулирано незадовољство, уз претњу насилног свргавања актуелних режима.

Као најснажнији психолошки удар актуелног таласа превирања издвајају се протести у Швајцарској, земљи у којој се стабилност сматрала апсолутном истином. У Цириху и Базелу, градовима чије се име деценијама изговарало као синоним за финансијску сигурност и друштвени мир, избили су неочекивано оштри протести и сукоби са полицијом. Експлозивни скок цена станарина, инфлација и драконски раст трошкова здравственог осигурања у најскупљој земљи на свету пробили су праг толеранције мирних Швајцараца. Власти навикле на решавање криза кроз мирне референдуме и политички консензус нашле су се одједном у чуду, реагујући комбинацијом полицијске силе и неверице. Ови немири представљају историјску прекретницу у земљи сатова и чоколаде, јер ако је социјални модел пукао у држави са највишим стандардом, постало је јасно да глобална економска криза не штеди никога и да средња класа нестаје и у свом најзаштићенијем уточишту.

Европски друштвени мир озбиљно је нарушен, па улице постају вентил за акумулирано незадовољство

Готово истовремено, Тирана је постала епицентар жестоких уличних сукоба и антивладиних протеста. Албанска престоница кључа због дубоке политичке поларизације, ендемске корупције и галопирајуће инфлације која је стандард грађана свела на минимум. Реакција власти била је муњевита и оштра, у виду масовног присуства специјалних полицијских снага, бацања сузавца и хапшења демонстраната испред државних институција. Премијер Еди Рама позвао је демонстранте на дијалог, док Влада у Тирани покушава да протесте прикаже као политички ревизионизам опозиције. Међутим, суштински проблем лежи у масовном исељавању становништва и осећању безнађа.

ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters Connect

На грчким улицама, традиционално осетљивим на наметнуте мере штедње, Атина се поново потврдила као рани индикатор дубљих друштвених ломова. Комбинација нове инфлације, енормних трошкова становања и урушавања инфраструктуре извела је млађе генерације и радничку класу на улице, док је реакција званичне Атине остала сведена на полицијску контролу и игнорисање суштинских узрока. Чињеница да грчка престоница и даље гори под истим паролама шаље јасан сигнал да се спирала економске пропасти и социјалног раслојавања незаустављиво враћа у све снажнијим таласима.

Уставни колапс

У данима који су пратили ове уличне немире, Пољска се нашла у епицентру драматичне уставне и политичке кризе која је запретила да у потпуности паралише државни апарат и пређе у државни удар. Кулминација вишегодишњих тензија између проевропске владе премијера Доналда Туска и конзервативног крила државног врха прерасла је у отворени институционални сукоб.

Централна фигура ове кризе јесте председник Републике Карол Навроцки, чија су овлашћења, вето и заштита пређашњих правосудних структура постали непремостива препрека за Тускову владу. До оштре ескалације дошло је поводом контроле над Уставним судом и спорних одлука о суспензији његових челника, након чега су безбедносне снаге и полиција опколили зграду Суда у Варшави како би спровели одлуке извршне власти.

ФОТО: Anadolu via Reuters Connect

Реакција политичких актера била је бескомпромисна. Док премијер Туск ове потезе правда прокламованом департијизацијом и враћањем институција у уставни оквир, председник Навроцки и опозиција су овакав маневар осудили као флагрантно кршење Устава и покушај ванинституционалног преузимања правосуђа. Политички рат између владе и кабинета председника Републике муњевито се са ходника институција и судница прелио на улице Варшаве, где су организовани протести, док се поларизација у друштву драстично заоштрила. Пољска тако шаље забрињавајући сигнал да се дубоке политичке поделе и правни ратови између председника државе и премијера више не воде кроз институционалне компромисе, већ кроз опасну употребу полицијског апарата и радикализацију јавног простора, чиме се читава држава гура у зону перманентне уставне нестабилности.

Социјални слом

Док се пољско друштво гложи на ивици уставног колапса, ништа мање суморна слика не долази са острва, где се Велика Британија суочава са сопственим ломовима. Лондон, Манчестер и други индустријски центри постали су попришта тешке социјалне и економске кризе која разара саме темеље британског друштва. Деценије акумулиране штедње, дугорочне последице Брегзита и галопирајућа инфлација разорили су стандард радничке и ниже средње класе, док су јавне службе, на челу са Националном здравственом службом, доведене до ивице потпуног колапса. У таквом амбијенту, масовни синдикални штрајкови, блокаде саобраћајница и улични протести претворили су се у перманентно стање, у којем радници, лекари, просветари и гневни грађани више немају шта да изгубе.

Европа се суочава са парадоксом – што више инсистира на стабилности, све је видљивије колико су јој темељи уздрмани

Реакција званичног Лондона и владе била је бескомпромисно репресивна. Уместо социјалног дијалога, власти су одговориле доношењем и применом закона о протестима, дајући полицији одрешене руке за превентивна хапшења, масовна растеривања и оштре казне за демонстранте. Премијер и министарство унутрашњих послова протесте су покушали да представе као нарушавање јавног реда од стране радикалних група, чиме су свесно игнорисали дубоке системске узроке. Остаје да се види да ли ће покушај законског смиривања протеста изазвати још радикалнији отпор на улицама.

Вентил незадовољства

Гледајући даље уназад кроз мапу европских превирања, шпанска престоница се издваја као једно од најтоплијих жаришта у којима се економска реалност сурово обрачунала са политичким обећањима.

ФОТО: Credit Image: © Harris Xanthopoulos/ZUMA

Мадрид је у протеклом периоду био поприште масовних демонстрација и жестоких сукоба са полицијом, чији су примарни окидачи били катастрофална криза становања, астрономске цене некретнина и кирија које су радничку класу и младе потиснуле на маргину преживљавања, уз високу стопу незапослености младих. Влада у Мадриду нашла се у процепима између социјалних захтева бесних грађана и ригидних економских оквира, покушавајући да површним мерама и субвенцијама умири улицу која више не верује институционалним обећањима. Када се на то надовежу дубоке политичке тензије и поларизација између централне власти и региона, улица у Мадриду постала је вентил за ерупцију незадовољства.

Криза више није само економска, она је постала питање опстанка читавог друштвеног модела

Крећући се даље уназад ка традиционалним осовинама европске моћи, Париз и Берлин потврђују да ни локомотиве економије нису имуне на системску грозницу. У Француској, пре свега на улицама Париза, улични немири су попримили облик перманентног социјалног рата. Сукоби са полицијом, блокаде рафинерија и масовни протести због пензионе реформе, скока трошкова живота и урушавања јавних услуга оголили су дубок јаз између Јелисејске палате и гневне радничке и синдикалне базе. Реакција француских власти ослањала се на традиционалну демонстрацију силе у виду масовног присуства специјалних снага, употребу сузавца и административне мере којима покушава да се сломи раднички отпор.

ФОТО: Middle East Images via Reuters Connect

С друге стране, у Немачкој, епицентри попут Берлина и Франкфурта одражавају дубоку кризу модела који се деценијама базирао на јефтиним руским енергентима и стабилном индустријском извозу. Крајем немачког економског чуда, пропадањем кључних индустријских грана и галопирајућом инфлацијом, немачка радничка и нижа средња класа нашле су се на удару.

Реакција савезне владе у Берлину свела се на административну инерцију и бирократске пакете помоћи који нису успели да зауставе пад стандарда. Најопаснија последица овог врења у Немачкој јесу дубока политичка фрагментација и ерозија политичког центра, чиме се ствара плодно тло за раст екстремних политичких снага на оба пола, претварајући улице у полигон за тестирање отпорности немачке демократије.

Европа на раскрсници

Када се сви ови пулсирајући епицентри саберу у једну тачку, слика која пред нама израња, рекло би се, не наговештава позитивна решења. Европски континент се више не налази у фази пролазне цикличне кризе, већ присуствује историјском исцрпљивању модела који је деценијама почивао на илузији вечног раста, спољној безбедности и социјалном миру. Систем који на ерозију сопствених темеља одговара само полицијским кордонима, бирократском инерцијом и законским забранама протеста заправо купује време на рачун сопствене будућности.

ФОТО: PA Images via Reuters Connect

У тренутку када улице постају револуционарно место на којем грађани изражавају свој гнев, постало је јасно да је Европа закорачила у еру у којој се стабилност више не подразумева, већ мора да се институционално брани.