Шта се дешава у ДР Конгу? Ебола никада није овако брзо односила животе

Objavljeno: 19.08.2026. 21:00

ДР Конго се суочава са најсмртоноснијом епидемијом еболе у својој историји. За само неколико месеци вирус је заразио више од 5.000 људи и усмртио најмање 2.378, а посебан проблем представља сој Бундибуђо за који још не постоје одобрена вакцина и специфичан лек.

У Демократској Републици Конго поново се огласио један од најстрашнијих вируса на свету – ебола. Али овога пута здравствене власти и међународне организације суочавају се са епидемијом која се развија необично брзо.

Према најновијим подацима објављеним 19. августа, број потврђених случајева премашио је 5.000, док је најмање 2.378 људи умрло. Тиме је овогодишња епидемија постала најсмртоноснија у историји ДР Конга, надмашивши епидемију из периода 2018–2020, у којој је живот изгубило 2.299 људи.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Још више забрињава брзина којом се вирус шири. Према проценама и извештајима са терена, ова епидемија напредује знатно брже од велике западноафричке епидемије из 2014–2016. године, која је до сада представљала највећу епидемију еболе забележену у свету.

Вирус за који нема вакцине

Овогодишњу епидемију изазива Бундибуђо вирус, један од типова вируса еболе који је релативно редак. Управо ту лежи један од највећих проблема.

За најпознатији облик болести, који изазива Zaire ebolavirus, постоји лиценцирана вакцина Ervebo. Међутим, она није одобрена за заштиту од Бундибуђо вируса, јер нема довољно доказа да би пружила адекватну заштиту. За Бундибуђо тренутно не постоје ни одобрена вакцина ни специфичан третман.

То, међутим, не значи да лекари не могу да помогну зараженима. Рано откривање болести, изолација пацијента, надокнада течности, лечење симптома и интензивна потпорна терапија могу значајно да повећају шансе за преживљавање. Поред тога, у Конгу су започета клиничка испитивања потенцијалних терапија, док се испитују и кандидати за вакцине намењене управо Бундибуђо вирусу.

Проблем је, међутим, што се велики број пацијената открива тек када је болест већ узнапредовала. Део заражених стиже у здравствене установе веома касно, а неки се идентификују тек након смрти.

У најтеже погођеним подручјима више од половине нових случајева није било међу претходно идентификованим контактима, што показује колико је тешко пратити ланац заразе.

КАКО СЕ ПРЕНОСИ ЕБОЛА?

Ебола се не шири попут грипа или коронавируса ваздухом на уобичајен начин. Вирус се најчешће преноси директним контактом са крвљу, повраћеним садржајем, столицом и другим телесним течностима заражене особе. 
Посебно опасан може бити контакт са телом преминуле особе, због чега су традиционални погребни обичаји у којима се тело додирује представљали значајан извор заразе током ранијих епидемија. 
Зараза је могућа и преко контаминиране одеће, постељине и других предмета.

Како почиње болест?

Ебола у почетку може да личи на бројне друге инфекције, што додатно отежава рано препознавање.

После периода инкубације, који може трајати неколико дана, појављују се висока температура, изражена слабост, малаксалост, болови у мишићима, главобоља и бол у грлу. Како болест напредује, јављају се повраћање, дијареја, болови у стомаку и осип, а могу се појавити и поремећаји функције јетре и бубрега.

У тешким случајевима долази до озбиљног поремећаја функције више органа, а може се јавити и крварење. Ипак, популарна представа о еболи као болести код које сви пацијенти масовно крваре није сасвим тачна – крварење није присутно код свих заражених.

Просечна стопа смртности од еболе историјски је око 50 одсто, али је у различитим епидемијама варирала од око 25 до чак 90 одсто.

Од 1976. до данас – историја једног од најопаснијих вируса

Ебола је први пут препозната 1976. године, када су готово истовремено забележене две епидемије – једна у тадашњем Заиру, данашњој Демократској Републици Конго, и друга у Судану.

Епидемија у Заиру избила је у селу Јамбуку, у близини реке Ебола. Управо је по тој реци вирус добио име. Тада још нико није могао да зна да је откривен патоген који ће деценијама касније постати један од симбола најопаснијих заразних болести.

Једна од најпознатијих епидемија догодила се 1995. године у Киквиту, такође у тадашњем Заиру. Болест је тада показала колико брзо може да се прошири у заједници када се заражени не препознају на време.

Почетком новог миленијума, током 2000. и 2001. године, велика епидемија погодила је Уганду, а онда је дошла 2014. година.

2014-2016: Година када је ебола постала глобални страх

Највећа епидемија еболе у историји избила је у западној Африци и захватила пре свега Гвинеју, Либерију и Сијера Леоне.

Између 2014. и 2016. године регистровано је 28.616 случајева и 11.325 смртних исхода. Била је то највећа и најсложенија епидемија од откривања вируса 1976. године – са више случајева и жртава него све претходне епидемије заједно.

Та криза променила је начин на који свет гледа на еболу. Уложена су огромна средства у истраживање, развој вакцина, брже тестове и боље протоколе заштите здравствених радника.

Најважнији резултат тих напора била је вакцина Ervebo, која је постала кључно оружје против Zaire врсте еболе и током наредних епидемија омогућила такозвану „вакцинацију прстена“ – вакцинацију контаката заражених и њихових контаката.

Али Бундибуђо је друга прича.

Зашто је Конго сада толико тешко зауставити?

ДР Конго већ има огромно искуство са еболом – актуелна епидемија је 17. по реду у земљи. Ипак, овога пута здравствени систем има посебно тежак задатак.

На истоку земље годинама трају сукоби и расељавање становништва. Путеви су лоши, многа подручја су тешко доступна, а људи се непрестано крећу између села, градова и рударских подручја. Све то отежава оно што је код еболе најважније – брзо откривање заражених и праћење свих њихових контаката.

Додатни проблем представља неповерење становништва. У појединим заједницама круже дезинформације о болести и лечењу, док су здравствени радници били изложени нападима. Било је и штрајкова због неисплаћених зарада, што је додатно ослабило систем који већ ради на граници могућности.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

У неким деловима Конга људи радије остају код куће него да оду у центре за лечење, јер се плаше да ће тамо умрети. То ствара зачарани круг: пацијент касно стиже у болницу, лекари имају мање шансе да га спасу, а породица и други људи који су били у контакту са њим могу у међувремену бити изложени вирусу.

Управо због тога ова епидемија није само прича о једном вирусу. Она је прича о томе шта се дешава када се изузетно опасна заразна болест појави тамо где су здравствени систем, инфраструктура и поверење у институције већ озбиљно нарушени.

Свет сада има више знања, опреме и искуства него 1976. године. Постоји и вакцина против једне врсте еболе, као и читав арсенал нових метода лечења и надзора.

Али Бундибуђо је подсетник да победа над једним вирусом не значи победу над свим његовим сродницима.

У Конгу, док број заражених наставља да расте, најважнија битка и даље остаје иста: пронаћи заражене пре него што они заразе друге – и довести их до лечења пре него што буде прекасно.

бундибуђо, др конго, ебола, епидемија еболе