Смртна казна на Блиском истоку: Између правде, рата и некажњивости

Смртна казна на Блиском истоку поново је отворила једно од најтежих питања у овом делу света – шта је заправо правда у земљама које су још увек дубоко обележене ратовима, политичким поделама и злочинима из прошлости?

Док је Либан направио историјски корак и укинуо смртну казну без изузетака, у суседној Сирији бивши председник Башар ел Асад осуђен је у одсуству на смрт због убистава почињених током 13-годишњег рата.

Два догађаја, наизглед потпуно супротна, показују колико је пут до правде у овом делу света сложен, пише Фајненшел тајмс.

Смртна казна на Блиском истоку између реформе и политике

Вести са Блиског истока годинама су готово нераскидиво повезане са ратовима, погибијама и разарањима. Ипак, недавна дешавања у Либану и Сирији показала су да се у региону воде и другачије битке – оне за владавину права, одговорност и начин на који ће државе процесуирати злочине из прошлости.

Либан је укидањем смртне казне направио значајан корак у области људских права. Ова држава је од 2004. године имала мораторијум на извршење смртних казни, али је њихово формално укидање представљало много више од потврђивања постојеће праксе.

Министар правде Адел Насар описао је одлуку као „суштинску поруку у корист основних права“. У региону у којем се питање људских права често повлачи пред безбедносним, верским и политичким интересима, та порука има посебну тежину.

Либан, додуше, није прва арапска земља која је укинула смртну казну. Џибути је то учинио још 1995. године, али се та земља географски налази на Рогу Африке. Када је реч о самом Блиском истоку, Израел је 1954. године укинуо смртну казну за обична убиства, задржавши је за најтежа дела, укључујући злочине против човечности почињене у рату.

ФОТО: Схуттерстоцк/Czerep rubaszny

Најпознатији пример њене примене било је погубљење Адолфа Ајхмана 1962. године. Бивши високи нацистички званичник био је осуђен због своје улоге у Холокаусту и једини је човек који је у Израелу погубљен на основу судске пресуде.

Међутим, питање смртне казне поново је у средишту израелске политике. Израелски парламент је у марту усвојио закон којим се за терористичка дела предвиђа обавезна смртна казна. Критичари, међу којима су и израелске организације за људска и грађанска права, упозорили су да би закон могао да створи систем различитих стандарда правде.

Посебно је спорно то што су критичари оценили да је закон конципиран тако да се практично примењује на Палестинце, док израелски Јевреји не би били обухваћени на исти начин. На тај начин, питање казне више није само питање кривичног права, већ постаје део ширег израелско-палестинског сукоба.

То показује да смртна казна на Блиском истоку није само правно питање. Она је истовремено и политичко, безбедносно и морално питање, а њена примена често зависи од тога ко је оптужен, за које дело и у каквом политичком контексту.

Либанска амнестија – између помирења и некажњивости

Само дан након укидања смртне казне, Либан је усвојио и општи закон о амнестији, што је бацило сенку на историјску одлуку.

Амнестија би требало да обухвати велики број затвореника, а један од званичних разлога за њено доношење јесте пренатрпаност затвора. Ипак, захтев за општом амнестијом у Либану има много дубље политичке и верске корене.

Последњи пут је сличан закон усвојен 1991. године, након завршетка либанског грађанског рата. Њиме су практично амнестирани бројни актери сукоба – од политичких лидера и ратних команданата до људи који су учествовали у свакодневном насиљу.

ФОТО: Схуттерстоцк/zef art

Таква политика имала је један јасан циљ: омогућити друштву да настави даље после година крвопролића. Али цена је била висока. Многе жртве никада нису добиле одговор на питање ко је одговоран за смрт њихових најближих, док су појединци који су били део ратних структура наставили да играју важне улоге у политичком животу земље.

И овога пута различите политичке и верске групе имају своје интересе. Део сунитских политичких кругова тражио је ослобађање исламиста, док је шиитски Хезболах настојао да помогне члановима заједнице који су у затвору због кривичних дела повезаних са дрогом.

Амнестија може да помогне земљама да изађу из периода сукоба, али само ако је део ширег процеса помирења. Уколико се донесе без утврђивања чињеница, откривања судбине несталих и признавања патње жртава, она лако постаје механизам за заборављање злочина.

Уместо помирења, такав приступ може да произведе осећај да за најтежа дела нико никада неће одговарати.

Од Бејрута до Дамаска: два различита пута ка правди

Одлука о укидању смртне казне могла би, међутим, да отвори Либану и неке нове могућности у међународној правној сарадњи.

Један од примера је случај бугарског држављанина повезаног са транспортом експлозивног материјала који је доведен у везу са разорном експлозијом у луци у Бејруту у августу 2020. године, када је погинуло више од 200 људи, а велики део града претрпео огромну материјалну штету.

Бугарска је раније одбијала његово изручење, између осталог због могућности изрицања смртне казне. После њеног укидања, једна од препрека за евентуално изручење више не постоји у истом облику.

Либан сада разматра и како да поступи када је реч о изручењу бивших званичника сиријског режима. Ако би они били враћени у Сирију, постоји ризик да буду осуђени на смрт, што отвара веома сложено правно и морално питање.

Поставља се питање да ли држава која је укинула смртну казну треба да изручује људе држави која је и даље примењује?

У Сирији је, у међувремену, питање одговорности добило драматичан обрт.

Бивши председник Башар ел Асад, његов брат Махер и више некадашњих функционера режима осуђени су у одсуству на смртне казне. После четири месеца суђења, пресуда је међу жртвама бившег режима дочекана са снажним емоцијама.

За многе који су преживели рат, репресију, мучења и присилне нестанке, то је представљало тренутак у којем је држава формално означила највише представнике некадашњег режима као одговорне за злочине.

Али и ту остаје велики број отворених питања.

ФОТО: Shutterstock/zef art

Атиф Наџиб, Асадов рођак и некадашњи шеф политичке безбедности у провинцији Дера, био је једини високи представник режима који се појавио пред судом. Управо у Дери је 2011. године почео грађански устанак који ће прерасти у један од најразорнијих сукоба 21. века.

Наџиб је негирао оптужбе и рекао да не осећа кајање. Посебан проблем представља чињеница да Сирија нема свеобухватно законодавство које би омогућило процесуирање ратних злочина и злочина против човечности.

Због тога су тужиоци били принуђени да користе појединачне оптужнице за убиства. Такав приступ може довести до пресуде, али тешко може да обухвати целокупну природу злочина почињених током више од деценије рата.

Може ли правда доћи без помирења?

Суђења у одсуству могу бити важан симболички корак, али сама по себи не могу да реше питање одговорности.

Ако процес предводе само нове власти, увек постоји опасност да правда буде селективна и да се судски поступци користе за учвршћивање политичког легитимитета и моћи. Истовремено, немогућност да се оптужени доведу пред суд значи да породице жртава не добијају оно што је можда најважније – директно суочавање починилаца са последицама њихових дела.

Додатни проблем представља и смртна казна на Блиском истоку, јер њено постојање у Сирији може да отежа изручење осумњичених из других држава. Земље које су укинуле смртну казну тешко могу да шаљу оптужене у државу у којој им прети погубљење.

Зато се питање правде у Сирији не може свести само на пресуде. Потребан је шири процес који би обухватио жртве, сведоке, породице несталих и све стране које су учествовале у сукобу.

Без утврђивања истине, суђења могу остати само део политичке борбе победника и поражених. А без одговорности, помирење ризикује да буде само привремени предах до новог сукоба.

Мартин Лутер Кинг млађи је 1965. године говорио о „луку моралног универзума“ који је дуг, али који се савија ка правди. На Блиском истоку тај лук и даље делује веома далеко од свог одредишта.

У Либану се види покушај да се правосудни систем приближи универзалним стандардима људских права. У Сирији се, с друге стране, отвара питање како казнити оне који су одговорни за један од најтежих сукоба савременог региона.

Између укидања смртне казне, политичких амнестија и суђења у одсуству остаје исто питање: може ли се доћи до правде без истине, а до помирења без одговорности?

Одговор није једноставан. Али први корак ка правди можда није у томе колико ће људи бити кажњено, већ у томе да се злочини више не скривају, да се жртве чују и да закон заиста буде једнак за све.

Управо зато су догађаји у Либану и Сирији важни далеко изван њихових граница. Они показују два различита приступа истом проблему: један покушава да ограничи моћ државе да одузме живот, док други покушава да казни представнике државе због живота које су, према оптужбама, одузели другима.

Између та два пола остаје дуг и неизвестан пут до правде – пут на којем смртна казна на Блиском истоку више није само питање казне, већ и питање какве државе регион жели да изгради после деценија ратова, репресије и политичког насиља.