Седам секунди по седам секунди

Кнез Србије у зеленим кроксицама, режија у дрвеној колиби, мравињак иза камере и уметност илузије – екипа Српског недељника Компас провела је дан у Гостиљу, на снимању филма „Сретење“

Две четворогодишње девојчице, тамнокосе близнакиње, полако се спуштају низ падину држећи оца за руке. На њима лагане летње хаљинице и розе кроксице. Њихов тата носи ланену кошуљу, чакшире од чоје и широки кожни појас какав је, пре више од два века, носио Милош Обреновић. И он је у кроксицама.

Призор је толико необичан да га после неколико секунди заправо прихватите као сасвим нормалан. За неколико минута човек између девојчица више неће бити њихов тата. Биће кнез Србије. У опанцима.

Деца свет прихватају много једноставније од нас. Да се тог јутра низ ливаду спустио астронаут, вероватно га не би гледале ништа зачудније него оца у одећи из Другог српског устанка. Одрасли имају проблем са логиком. Деца верују. Ако тата иде на посао овако обучен, онда се ваљда тако иде на посао.

Касније, док он буде снимао, њих две ће седети у режији, тик уз Предрага Гагу Антонијевића. Неће трчати између каблова, неће запиткивати када ће тата да заврши, нити ће покушавати да провире испред камере. Али да… то ће се десити касније.

ФОТО: Видоје Манојловић

МРАВИЊАК ИЗБЛИЗА

Гостиље је једно од оних златиборских села у којима човек лако поверује да време тече другачије. Спорије. Ливаде се полако спуштају према долини, куће су разбацане по обронцима, а ваздух мирише на лето и покошену траву. У једном од гостиљских заселака никло је још једно домаћинство. Није га било пре неколико месеци, а неће га бити ни када се снимање заврши. Направљено је само због једног филма.

Кућа Милоша Обреновића, амбар, помоћни објекти, ограда, бунар… толико уверљиво да после неколико минута заборавите да гледате сценографију. Човек лако поверује да ће се иза угла, из паралелне стварности, појавити српски сељак са запрегом или да ће из куће изаћи домаћица са тек испеченим хлебом.

Прича о Првом српском устанку у средиште ставља однос Карађорђа и Милоша Обреновића, које играју Ненад Јездић и Вук Јовановић, уз велике реконструкције историјских догађаја и масовне сцене. Премијера филма очекује се 2027. године

А уместо запреге, иза штале је паркиран камион са расветом.

И не, илузија се ту не распада. Напротив. Тек тада почињете да јој се дивите. Иза једне куће реквизитери преносе намештај, између две друге расветљивачи развлаче каблове кроз траву, костимографи носе резервне делове гардеробе, возачи нехајно наслоњени на комбије чекају нови задатак, из кетеринга управо стиже вода за екипу, а мотороле не престају да крче и пуцкетају. Готово две стотине људи раде истовремено, свако свој посао, али нико никоме не смета.

Мравињак изблиза. Осим што мрави немају мотороле.

(СКОРО) САВРШЕНО

Режија је смештена у малој дрвеној кући, неколико десетина метара од сета. Споља изгледа скромно, и изнутра додуше, али унутра је „командни центар“ из којег настаје Србија с почетка 19. века.

На мониторима је соба у којој ће се за неколико тренутака одиграти сцена између Милоша и Љубице.

Предраг Гага Антонијевић седи испред екрана, на неудобној дрвеној столици, потпуно сталожено, чак на први поглед одсутно. Док не схватиш да није трепнуо већ пола минута. Поред њега директор фотографије Милош Кодемо. Људи који дуго раде заједно разговарају мало. Некада им је довољан само поглед, или покрет руком да кажу један другом све за шта би другима требале целе реченице.

За другим монитором је секретарица режије Ана. Где је глумац? Шта иде следеће? Колико траје пауза? Да ли је костим спреман? Анин одговор стиже пре него што се заврши питање. У сваком великом филму постоји неко без кога би све стало за десет минута. На овом сету то је она. Уз њу, на дрвеним троношцима, Вукове ћерке радознало, али тихо гледају тату на монитору. Као да су то радиле већ стотинама пута.

Онда све утихне.

– Три… два… један…

– Камера?

– Иде.

– Звук?

– Иде.

– Тишина. Акција.

ФОТО: Видоје Манојловић

То је матрица коју сам тог дана чуо безброј пута, али сваки пут делује исто. Као да неко окрене невидљиви прекидач. У секунди нестану расветљивачи, тонци, реквизитери, шминкери, асистенти, сви они људи којих је малопре било на десетине. Наравно да нису нестали. Само су постали невидљиви. Јер најбољи чланови филмске екипе заправо имају један једини задатак – да их публика никада не примети.

У кући, Љубица прилази Милошу. Намешта му доламу. Па турбан.

Пре снимања њих двоје се тихо договарају.

– Ја ћу сам да ставим турбан.

– Не… чекај, боље овако.

Расправа траје можда десет секунди. Један од оних разговора који никада неће ући у филм. А без њих филма нема.

– Само чувај ђецу – изговара Милош.

– А ко ће Петрију? – одговара Љубица после неколико секунди тишине.

Рез.

Режија је смештена у малој дрвеној кући, неколико десетина метара од сета. Споља изгледа скромно, и изнутра додуше, али унутра је „командни центар“ из којег настаје Србија с почетка 19. века

На монитору сцена изгледа завршено и – скоро савршено. Али изгледа да није. Гага неколико секунди ћути.

– Вуче… добро је ово. Хајдемо још једном.

Нема нервозе. Нема драме. Само још један покушај. Иста сцена, исти текст, исти покрети… а опет није исто. Поглед траје трунку дуже. Рука застане на трен. Турбан овог пута другачије пада преко чела.

После њиховог разговора камера полако напушта лица и пребацује фокус на сабљу у првом плану. Све је јасно. Јака сцена.

Два сата рада за седам секунди филма.

Не звучи нарочито рационално. Добро је само што уметност ретко пита математику за мишљење.

ФОТО: Видоје Манојловић

СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН

Чим се чује „рез“, историја се склони у страну као позоришна завеса.

Неко прилази Вуку да поправи костим. Други му додаје флашицу воде. Реквизитери већ уносе ствари за наредну сцену, расветљивачи померају рефлекторе, а Кодемо успут зауставља једног сарадника.

– Не оставља се камера тако. Неко може да је обори.

Изговорио је то потпуно мирно и наставио даље. Само, после те реченице и ја сам почео да пазим где остављам своје ствари.

Док се спремамо да кренемо, близнакиње су поново уз тату. Овога пута Вук више није кнез. Појас је скинут, турбан је одавно завршио у рукама костимографа, остала је само ланена кошуља и, наравно, зелене кроксице.

Од кад је света и века и филмске магије, глумци су после представе скидали костиме и поново постајали обични људи. И за све то време није се много променило. Само су се појавиле кроксице.

Крај је за данас. Дан је исцурио као филмска трака са старих камера. Екипа се пакује, брзо и вешто, увежбано. Треба стићи на вечеру у ресторан „Гостиље“, што се ни под разно не прескаче, одгледати можда неку утакмицу, па на спавање. Јер већ сутра, раном зором, све креће из почетка. Ана ће већ знати која се сцена прва снима, Гага ће сести за монитор, Кодема ће тражити одговарајуће светло, Вук ће поново обући Милошеву кошуљу, а мравињак ће још једном почети да ради свој посао. Полако. Стрпљиво. Седам секунди по седам секунди. Тако, ваљда, настају велики филмови.