,

Ратни оптимизам или варка: Да ли Украјина мења ток сукоба или упада у руску замку?

ФОТО: OLEH SLEPCHENKO/Shutterstock

Украјински напади дроновима на војне и инфраструктурне циљеве дубоко на руској територији последњих дана поново су покренули питање да ли се после више од четири године рата мењају трендови на фронту. Мете украјинских напада били су војни аеродроми, енергетска постројења и логистички објекти, укључујући и циљеве у близини Санкт Петербурга, што је у Кијеву представљено као доказ да Русија више није недодирљива чак ни далеко од линије фронта.

Ратни оптимизам

Управо на том таласу оптимизма украјински министар спољних послова Андриј Сибиха оценио је да је Владимир Путин „пропустио прилику да се извуче из неуспелог рата“, наводећи да је Кремљ одбио пут који је, према ставу Кијева, био отворен након писма које је председник Володимир Зеленски упутио Москви.

Слично расположење све чешће се може чути и у делу западне аналитичке јавности. Руски новинар у егзилу Михаил Фишман изјавио је у интервјуу за CNN да се после последњих украјинских операција „баланс војне снаге померио, барем за сада“, као и да је све присутније уверење да „Путин не добија овај рат“. Фишман је навео да је руска офанзива месецима у застоју и да украјински удари све успешније погађају руску логистику и инфраструктуру далеко иза фронта.

ФОТО: Ali Cura/AFP/Profimedia
Санк Петербург

Чак је и иначе веома опрезни британски војни аналитичар Мајкл Кларк оценио да је Украјина последњим нападима показала да може да изводи сложене операције дубоко на руској територији. Како је навео, Кијев је тиме наметнуо нову безбедносну рачуницу Кремљу и приморао Москву да део ресурса преусмери на заштиту сопствене позадине.

Сличну оцену изнео је историчар и војни аналитичар Филипс О’Брајен, наводећи да су украјинске операције показале нове могућности савременог ратовања. Како сматра, Кијев је демонстрирао способност да наноси значајну штету далеко снажнијем противнику без директног сукобљавања на фронту, што би у будућности могло да измени досадашња правила игре.

У истом тону говорио је и британски аналитичар Томас Витингтон из Краљевског института уједињених служби (RUSI), који сматра да Русија све теже остварује значајније резултате копненим операцијама и да се све више ослања на ваздушне ударе како би задржала притисак на Украјину.

ФОТО: vetre/Shutterstock

Оптимизам који се последњих дана може чути у Кијеву и код дела западних аналитичара додатно је ојачан најавом новог пакета помоћи Украјини. НАТО савезници разматрају издвајање 70 милијарди евра за подршку украјинским оружаним снагама, што се у делу политичких и аналитичких кругова тумачи као потврда уверења да Украјина и даље има потенцијал да промени однос снага на фронту.

Лекције из недавне прошлости

Овакав талас оптимизма није новост у рату у Украјини. Након руског повлачења из Херсона крајем 2022. године, у великом делу западне јавности завладало је уверење да је Кијев на прагу стратешког преокрета. Руски неуспеси тада су тумачени као почетак постепеног урушавања позиција Москве на фронту.

Та очекивања додатно су порасла уочи украјинске контраофанзиве 2023. године. Бројни аналитичари предвиђали су пробој руских линија одбране и могућност да украјинске снаге пресеку копнени коридор ка Криму. У делу западне јавности стварао се утисак да је Русија ушла у фазу постепеног губитка иницијативе и да би исход рата у догледно време могао да буде решен у корист Кијева.

ФОТО: DBrownPhotos/Shutterstock
Уништено руско оклопно возило у борби са украјинским снагама

Међутим, развој догађаја био је знатно другачији. Украјинска контраофанзива није успела да оствари главне циљеве, а Русија је задржала већину својих одбрамбених положаја. Уместо очекиваног колапса руског фронта, Москва је у наредном периоду остварила низ важних успеха – од освајања Бахмута до заузимања Авдејевке, дугогодишњег украјинског утврђења у Донбасу. Ти догађаји означили су почетак периода у којем је иницијатива постепено прешла на руску страну.

Руска стратешка замка

Управо због тога поједини аналитичари упозоравају да би и актуелни талас оптимизма требало посматрати са резервом. Током рата већ неколико пута понављао се образац у којем је Русија у одређеним фазама деловала исцрпљено, успорено и без иницијативе, након чега би постепено стабилизовала фронт и покренула нове офанзивне операције.

Москва је више пута показала спремност да прихвати краткорочне губитке како би дугорочно исцрпљивала противника. Док пажњу јавности привлаче украјински удари и њихов снажан медијски одјек, руска стратегија остаје усмерена на споро трошење ресурса и времена у уверењу да ће управо дуготрајност сукоба на крају одлучити победника.

Због тога остаје отворено питање да ли последњи украјински успеси представљају почетак стварног преокрета или још једну фазу сукоба у којој Русија, након периода привидне слабости, покушава да противника наведе на погрешну процену сопствених могућности.