Вест о најновијој набавци Војске Србије пролетела је баш као ракета: суперсонична CM-400AKG, брже од звука. И одјекнула је управо тако: гласно у земљи, још гласније у региону, а најгласније у Загребу.
Хрватски премијер каже да је писао шефу НАТО-а јер Србија поседује оружје „какво Европа није видела“. Не знамо да ли су се и како дописивали о војном савезу у који је Хрватска ушла с једном државом чланицом НАТО и другом која нит је у НАТО-у, нит је држава. Убеђена сам да против тога постоји неки пропис у Алијанси.
Прописа се, додуше, већ дуго нико не држи када је међународно право у питању. Рат на Блиском истоку се не смирује, мада је било оних који су предвиђали да ће трајати само један викенд. Викенд по викенд и рат по рат, дошли смо до тога да је око 90 земаља на планети у некој врсти оружаног сукоба, што активног, што замрзнутог.
У ситуацији у којој вероватно ни на избору за мис света девојке више не говоре да се залажу за мир у свету и заштиту фока, питање зашто се Србија наоружава могу да поставе само њени непријатељи. Политички коректно да кажем, постављају га углавном они којима стабилна Србија не одговара.
И ту долазимо до суштине. Постоје теме око којих у озбиљним друштвима не постоји спор. Безбедност, стабилност и интерес државе нису предмет дневнополитичке борбе. Не би требало да буду. Управо ту се види разлика између озбиљне политике и импровизације.
Да је код нас импровизација још увек доминантна, показује политичка сцена. Док се на друштвеним мрежама и даље рециклирају слике с прошлогодишњих протеста и жали за пропуштеном обојеном револуцијом, непознати студенти и позната опозиција нису у стању да, у десет места и двадесет дана пред изборе, саставе изборне листе.
У политици, као и у безбедности, празан простор не постоји. Питање је само ко га попуњава. Озбиљна држава или они који још увек мисле да се политика води на улици и друштвеним мрежама.
