Прошло је 220 година од победе Срба у бици на Делиграду

Карађорђеви устаници су у Боју на Делиграду, 3. септембра 1806, пре 220 година, одлучно потукли Турке. На Делигарду, на улазу у Ђуниски теснац, између Алексинца и Ражња, Срби су под вођством Карађорђа тада одбили напад бројнијих турских трупа, одбацивши их ка Нишу.

Велика офанзива на Карађорђеву Србију, по налогу Високе Порте односно султана, припремана је већ извесно време, па је устаничко вођство одлучило да препречи вероватне правце надирања Турака.

Карађорђе је тако Јакову Ненадовићу наложио да запречи правац надирања из Босне, док је војвода Миленко Стојковић требало да онемогући удар од Видина, одакле су раније у више наврата проваљивале групе разбојника из окружења видинског узурпатора Османа Пазваноглуа.

Главни напад на Карађорђеву Србију очекиван је притом са југа, из правца Ниша, што је требало запречити у Ђуниском теснацу. Тако је почетком 1806. по Карађорђевом налогу, започело утврђивање тог правца изградњом Делиграда.

Међу Карађорђевим устаницима нашао се у то време, срећним стицајем околности, Вуча Жикић односно Џикић, који је аустријски официрски чин капетана стекао током Кочине крајине у време Аустро турског рата 1788/1791. Одлучан да помогне српским устаницима напустио је сигуран живот у Срему, иако је то подразумевало и губљење аустријске пензије, у чему су му се придружили брат и унук.

Изградња делиградског утврђења

Вуча Жикић добро је владао вештином фортификације и његова стручност посебно је дошла до изражаја управо приликом изградње Делиграда, утврђења које се за Турке испоставило као неосвојиво, све до гушења Карађорђеве буне, односно Првог српског устанка 1813. године.

Утврђење је подигнуто на улазу у Ђуниски теснац, отприлике на средини пута између Алексинца и Ражња.

Долина Мораве на том потезу била је траса древног Цариградског друма, још од римских времена, који је виталну важност задржао и током турске окупације.

Браћи Вучи и Јовану успело је да стручно и великом брзином изграде утврђење. Првобитно је подигнут Барјактаревићев шанац, за посаду два до три батаљона.

Укупно је обликовано девет шанчева, уз земљишна утврђења, као и четири бастиона, при чему су утврђења организована тако да имају велика подземна складишта, како би свако од њих могло самостално да опстане.

Она су, свако појединачно, снабдевена не само муницијом, већ и храном и водом.

Такође, са смедеревске тврђаве допремљена су четири топа, а подно утвђења направљени су дубоки опкопи, прожити препрекама.

Истовремено, на супротној, левој страни Мораве изграђено је утврђење названо Топољак.

На тај начин правац надирања од Ниша је запречен, макар што се главне, најпогодније, трасе тиче.

Ибрахим Бушатли, скадарски паша, одређен је на Високој Порти за заповедника напада на Србију, вероватно и због чињенице да је претходно претио масивним походом на Карађорђеве устанике.

ФОТО: Компас/Илустрација

Напад турских снага са југа

Уз њега се осим осведочене борбености, па и јачине снага којима је располагао, налазила и подршка турске румелијске (европске) војске, што је по проценама Истанбула обезбеђивало победу.

Са друге стране, видински узурпатор Пазваноглу, несумњиво поучен претходним искуствима, иако је имао налог да удари на Србе, изврдавао је учешће у походу, а слично се понео и тадашњи турски заповедник Неготина Реџеп ага, што се по устанике испоставило као повољна околност.

Стога је са истока на Србе наступио једино Јусуф паша, са приближно 4.000 људи. Војвода Миленко Стојковић га је потукао, да би се остаци његових снага затим разбежали.

Ибрахим паша Бушатли, који се крајем јуна покренуо из Ниша, располагао је са приближно 55.000 војника, са 14 топова.

Срба је на том потезу било укупно до 37.000.

Пошто су предња одељења турске војске избила пред Делиград 16. јула започеле су чарке. Током више седмица Ибрахим паша је свакодневно нападао српска утврђења на Делиграду, настојећи да разлабави српску одбрану и отвори простор за пробој пут Београда.

Крајем јула, устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић вративши се са Топљака, где је тукао Јусуф пашу, испадом у турску позадину потукли су и помоћне снаге Шаит паше, Ибрахим пашину претходницу.

Средином августа Ибрахим паша добија и знатна ојачања из Румелије.

Одлучујућа победа устаника

Истовремено, пошто је средином августа на Мишару у Мачви потукао Турке из Босне под вођством Сулејман паше Скопљака, Карађорђе се запутио на Делиград, где доводи око 10.000 ратника и преузима команду.

Пресудне борбе на Делиграду вођене су 3. септембра 1806. године, када се догодио масиван фронтални напад Турака.

Целодневна борба окончана је без турског успеха.

Предвече истог дана, Станоје Главаш је са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, преко Крушевца и Јастрепца заузео Прокупље, чиме је угрожен и Ниш.

Пошто је о томе обавештен, Ибрахим паша се одлучује на повлачење пут Ниша, што је значило да су Срби одбранили Делиград.

Уследиће, на захтев Турака, усаглашавање примирја у Лому.

Делиград никада није пао, а Турци су га запосели тек пошто је Карађорђева буна, односно Први српски устанак угушен у јесен 1813. године.

Неизмерно заслужни капетан Вуча Жикић или Џикић, творац утврђеног Делиграда, страдао је у борби против Турака већ априла наредне 1807. године.

Турски заповедник Ибрахим паша Бушатли вратио се осрамоћен у Скадар, где у немирним приликама, све време на ивици да буде оборен, умире 1810. са само 34 године.

У међуратном периоду 1930/33, залагањем краља Александра Карађорђевића, на месту где се налазио главни шанац српских ратника на Делиграду, подигнут је спомен храм посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, као израз сећања и поштовања српским ратницима палим за ослобођење од Карађорђеве буне до 1918. године.