У ишчекивању званичног одговора Венецијанске комисије, Председница скупштине Ана Брнабић је упознала јавност са основама делова нацрта, а док очекујемо одговор из Палаца Кавали-Франкети, разговарамо са човеком који је учествовао у изради уставних амандмана и правосудних закона, потпредседником Високог савета тужилаштва др Мирославом Ђорђевићем
Пред скупштину Србије стигао је нацрт мишљења Венецијанске комисије у вези са сетом правосудних закона, који је овај државни орган затражио пре мало више од два месеца. На њега су реаговали многи високи званичници, исказујући спремност да предметне законе измене и пре него што стигне званични закључак. Иако је у питању тело које има искључиво саветодаван карактер, неспорна је политичка тежина коју његови савети носе. Очекује се да ће у мишљењу бити похвала, али и критика одређених решења која сет правосудних закона доноси.
Да ли смо коначно у прилици да направимо бољу комуникацију са Европском Унијом, чак и у ситуацијама попут ове са Венецијанском комисијом, као и на теме нових правосудних закона, уставних амандмана из 2023. године, али и функционисању Високог савета тужилаштва, разговарали смо са нашим саговорником, иначе преседавајућим овог тела, у тренутном недостатку изабраног председника.
Позиција на којој је се налази је осетљива јер руководи телом које је у претходном периоду функционисало отежано. Након одлуке Уставног суда омогућено је конституисање новог савета.
Тренутно, а и претходно се догађало више пута, се мишљења Венецијанске комисије о овом или оном сету прописа или регулативе или закона била помињана, употребљавана и злоупотребљавана. Сада смо у сличној ситуацији. Пре него што пређемо на „биће дела“, објасните за нашу јавност шта је уопште Венецијанска комисија? Ко је чини и какве су јој надлежности?
Венецијанска комисија (званичан назив: „Европска комисија за демократију путем права“) је по мом мишљењу вероватно највиши међународни ауторитет за уставноправна питања. Реч је о међународној организацији, помоћном телу Савета Европе, у коју све државе чланице шаљу своје најбоље уставноправне стручњаке како би развијали правне, демократске стандарде и помагали државама приликом нормативних подухвата. Када је реч о Србији, често се људи варају и погрешно перципирају Венецијанску комисију као „нешто наметнуто споља“. Напротив, наша земља је пуноправни члан ове организације и постоји дугогодишња, врло успешна и плодотворна сарадња Републике Србије и Венецијанске комисије, по мом дубоком уверењу – у крајњој инстанци на корист свих наших грађана.
Шта ово све конкретно значи? Простим језиком речено – када се у Србији припремају одређени, посебно важни закони, попут оних који се односе на правосуђе, или када се нпр. у домену правосуђа у нашој земљи мењао њен највиши правни акт – Устав, тада српске власти позивају Венецијанску комисију да пошаље своје стручњаке који би помогли нашем законописцу да се креирају најбоља, оптимална решења – у складу са европским стандардима.
Ангажовање ове Комисије осигурава пре свега да ће грађани Србије добити решења која су им у најбољем интересу, али и да ће кроз испуњавање препорука какве Венецијанска комисија даје бити осигуран напредак у евроинтеграцијама, што је стратешки циљ Републике Србије
Корист је дакле двосутрука – ангажовање ове Комисије осигурава пре свега да ће грађани Србије добити решења која су им у најбољем интересу, али и да ће кроз испуњавање препорука какве Венецијанска комисија даје бити осигуран напредак у евроинтеграцијама, што је стратешки циљ Републике Србије. Улога овог тела била је посебно изражена током доношења Уставих амандмана 2022. године и сета правосудних закона 2023. године, када су консултације биле учестале, а резултати видљиви. Поносан сам и захвалан што сам као уставни правник имао част да будем део ових процеса.
ФОТО: Видоје МанојловићИз изјава врха државе (председник Вучић, председница скупштине Брнабић) се види добра воља да се препоруке Венецијанске комисије, за сада у нацрту, које се тичу новијег сета закона прихвате. Шта можете да нам кажете о тим препорукама?
Пре свега, желим да искажем задовољство спремношћу државног врха да настави сарадњу са Венецијанском комисијом и да њене препоруке имплементира. То је изузетно важно и шаље озбиљан сигнал, како у земљи, тако и нашим иностраним партнерима. Сам текст препорука још увек нисам читао, јер није званично објављен, али сам сигуран да ће у њему бити садржане поједине похвале последњих измена правосудних закона, али и одређене, сасвим отворено речено – очекиване критике.
Венецијанска комисија се сигурно неће бавити питањима уставности одредаба тзв., Мрдићевих закона. То није њен посао. Реч ће бити о испуњености одређених процесних и материјалних критеријума, тј. да ли је поступак доношења измена закона, као и њихова садржина у складу са најбољим европским стандардима или не. Без намере да сада замарамо читаоце детаљним улажењем у појединости, делује да је извесно да ће се на процедуру доношења ових измена гледати неповољно, јер је изостао широки стручни консензус и транспарентност који су претходни пут, 2022. и 2023. године красили промене. Што се садржине тиче, постоје поједине одредбе Мрдићевих закона које представљају побољшање у односу на првобитна решења у светлу европских стандарда, попут пребацивања надлежности за привремено упућивање јавних тужилаца са Врховног јавног тужиоца на Високи савет тужилаштва. То је јасно, на то је Венецијанска комисија указивала још приликом првих консултација везаним за правосудне законе и то ће извесно бити похваљено. Са друге стране плашим се да ће већина последњих измена бити предмет озбиљне критике, јер за разлику од првих решења стоје на ивици или излазе пак и изван онога што се сматра европским стандардом и доказаном добром праксом. Овде пре свега мислим на делимично развлашћивање Високог савета тужилаштва зарад поновног јачања тужилачке хијерархије и укидања стручних независних тела (попут Комисије за приговоре при Савету) чија је функција била јачање и охрабрење појединачних јавних тужилаца да раде савесно и без било каквих притисака. Ово је реално очекивати јер Венецијанска комисија врло благонаклоно гледа на правосудне савете као независне и самосталне, кровне институције судства, односно јавног тужилаштва.
Приликом последњег уставног референдума, који је прошао доста незапажено и једва, а није било ни ентузијазма али ни противљења, поново се препознала неупућеност јавности у срж проблема, ако га има. О чему се радило?
Не бих се баш у потпуности сложио са Вама да је референдум прошао „доста незапажено и једва“, а искрено ни сам тим да није било противљења. Изашло је нешто више од 30% бирача, што није мало (ако у обзир узмемо да нису у питању били избори, већ стручна ствар), а предложене измене подржало више од 60% изашлих. Ове бројке се могу различито тумачити и ту долазимо до онога где се са Вама потпуно слажем. Заиста је општа карактеристика друштвеног амбијента тада била одуство ентузијазма, чак и оних који су изашли, а то је управо последица неупућености јавности у срж проблема. Ја пак никако за то не бих кривио грађане, већ можда пре одредбе нашег Устава које предвиђају да се приликом оваквих измена уопште морало ићи на референдум.
Плашим се да ће већина последњих измена бити предмет озбиљне критике, јер за разлику од првих решења стоје на ивици или излазе пак и изван онога што се сматра европским стандардом и доказаном добром праксом
Нереално је, а негде и непоштено очекивати од грађана да у потпуности разумеју све сложене уставноправне и правосудне механизме, као и танане разлике између нпр. независности судства и самосталности јавног тужилаштва, питања балансирања приликом одређења састава правосудних савета, увођења додатних начина заштите од непримерених утицаја итд. То су изузетно стручна питања о којима и неки наши најбољи правници немају сагласност, а неки искрено речено ни потпуно разумевање. Постављао сам себи обратно питање: да ли бих ја као неко ко јесте образован, али јасно усмерен на конкретну област уставног права, могао да разматрам и одлучујем о стручним питањима медицине, грађевинарства или електротехнике? Наравно да не бих, а управо је нешто слично тада захтевано од грађана. Отуда је и било одређених противљења која су се добрим делом садржала од ноторних дезинформација и бесмислица (попут тога да се више неће доносити закони већином у Скупштини, да усвајањем амандмана признајемо независност Космета итд). Један број нас који долазимо из струке и који смо имали част да учествујемо у писању Уставних амандмана, зато смо тада сматрали да је наша обавеза да што више приближимо материју о којој треба да се гласа обичном човеку. Ја сам тада гостовао по свим могућим телевизијама, са свих страна политичког спектра, писао чланке за новине, гостовао на радију, трибинама итд. Осим професионалног изазова, доживео сам то и као патриотски позив, посебно у оном делу да покажемо да умемемо бар на кратко да уклонимо те силне невидљиве баријере које нас вечито деле, тзв. „прве и друге Србије“, медијске куће једног или другог културног миљеа које имплицирају наклоност некој политичкој струји и слично. Потпуно занемаривши своје личне афинитете према једном или другом информативном и културном садржају какав медијске куће пласирају, пристајао сам да се појавим свуда где бих био позван и на тај начин, надам се, бар мало покажем једнако уважавање свих наших грађана, који у демократској држави морају имати једнак третман и једнака права, упркос свим евентуалним разликама какве између њих постоје. Желим да верујем да нас Србија уједињује, а разлике чине занимљивим. Нема демократије и тужна је земља у којој сви грађани певају унисоно, без било каквих дисонантних гласова. То не смемо да заборавимо.
ФОТО: Видоје МанојловићИз све магле се највише препознаје израз „Мрдићеви закони“. Присталицама англо-америчког правног система се то веома допада јер, попут Шермановог акта, пресуде Рое версус Вејд, извор права именује према предлагача или преседан. Европски правни систем, а бољи је израз „системи“ јер није јединствен, је стално у магли норми и препорука. Ми смо, рецимо део америчког система преузели – истрагу сада воде тужиоци а не „по француски“ истражне судије, али је већи део остао на континенталним нормама. Шта мислите, како ће се даље развијати наш правни систем?
Као неко на чије је правничко образовање, посебно оно после дипломско, највише утицала континентална правна традиција, признајем да сам у почетку био веома скептичан према окретању акузаторском систему и тужилачкој истрази. Ову бојазан су испрва појачавали и резултати истраживања која сам својевремено спроводио, тада као истраживач Института за упоредно право, а која су показивала да се наши тужиоци споро привикавају на нови систем, те да је држава превише трома и инертна у својој адаптацији. Време је, на срећу, ипак показало да нисам био у праву. Уколико данас разговарате са тужиоцима видећете и уверити се да су се они у потпуности прилагодили „новом“ систему, док они мало млађи стари систем ни не познају. Имамо у својим редовима јако квалитетне тужиоце, посвећенике послу који, упркос томе што би им зараде могле бити и веће, остају привржени и пожртвовани пре свега због искрене љубави према струци и својој држави. Неки од наших најистакнутијих професионалаца ће за себе и после вишедеценијског стажа са осмехом, али и жаром у очима рећи „ја сам тужилац – ја сам пас гонич“ што можда понајбоље илуструје како је тужилачка истрага код нас заживела у пракси. Њихова непресушна мотивација мени представља инспирацију у раду.
Када је реч о перспективама даљег развоја, логично се намеће питање увођења тзв. „тужилачке полиције“, која би у теорији довела до још ефикаснијих истрага уз смањене могућности компромитације. Ако сам по овом питању у време доношења Амандмана имао одређена премишљања, искуство претходних неколико година ме је дефинитивно одвело на страну да закључим како за тако нешто још увек дефинитивно нисмо спремни. Могућности различитих злоупотреба су велике, поделе у тужилаштву по разним основама нажалост прилично дубоке и у коначници, када се све сабере и одузме, штета би извесно била већа од користи. За тај корак је неопходно да као друштво и држава још сазревамо и развијамо нашу правну, демократску и политичку културу. То је тешко и споро (нешто што наши људи понајмање желе да чују), али апсолутно неопходно.
У одсуству председника, тренутно као потпредседник председавате Високим саветом тужилаштва. У духу српских антагонизама о којима сте говорили, како се суочавате са изазовима који пред Вама стоје?
Пролази полако трећа недеља од како је Високи савет тужилаштва добио свој нови сазив, по први пут у потпуности у складу са решењима Уставних амандмана. Како ни један од кандидата за председника Савета није добио неопходних осам од једанаест гласова за функцију председника, ја по Закону имам обавезу као потпредседник да привремено руководим Саветом, до избора председника. Ако бих у три речи морао да осликам своје приоритете у решавању актиелне кризе, рекао бих: дијалог, конструктивност, компромис. Упркос објективним тешкоћама заиста остајем оптимиста. Имамо квалитетне људе, како чланове Савета, тако и запослене у Административној канцеларији која нам пружа сву логистичку помоћ у раду. Мислим да је добар део проблема и раскола који у јавнотужилачкој организацији постоји последица одсуства или лоше комуникације, а свакако да постоји читав низ задатака које на општу корист успешно можемо заједно да завршимо упркос нашим разликама. Почео сам од тога да видимо шта је то што нас уједињује, шта је то где можемо лако заједно. Када уклоните привидно непремостиве препреке између људи у ситнијим стварима, стварате добар амбијент и плодно тло за касније озбиљније одлуке, па и тешке компромисе. Остајем убеђен да је добро што је Закон предвидео високу, суперквалификовану већину од 8 од 11 за доношење одлука. То значи да нема надгласавања, већ ствара потребу за ониме што нам иначе највише недостаје: да се слушамо, покушамо да разумемо и на крају изнађемо заједно најбоља решења.
Као председавајући, редовно ћу стављати на дневни ред избор председника Савета, а консултације на ову тему водим готово свакодневно. Паралелно са тим, нећу дозволити да Савет не ради или да буде у некаквој хибернацији. Од текућих послова, преко сарадње са нашим међународним партнерима, па све до оног најважнијег – избора носилаца јавнотужилачке функције, Високи савет тужилаштва ће остварити континуитет свог деловања, ради заштите и јачања српске јавнотужилачке организације. Одређене резултате и компромисе за ово кратко време смо већ постигли, што даје наду да се крећемо у правцу ублажавања међусобних антагонизама. Да је добро – још увек свакако није, али то нам не даје право нити да очајавамо, нити да одустајемо. У односу на Високи савет тужилаштва, а и свеопшту ситуацију у нашој земљи, као неко ко се превасходно бави државом и прилично познаје нашу политичку и уставну историју, могу да кажем да упркос свему остајем оптимиста.
