Навршава се 45 година од пожара у Пећкој патријаршији, када је у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године запаљен стари манастирски конак и уништен део вредне архиве, рукописа и црквених предмета. Експерт за српску средњовековну баштину, историчарка уметности и професорка Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић сматра да овај пожар представља један од првих озбиљних удара на Српску православну цркву и српско културно наслеђе на Косову и Метохији.
Указала на симболику датума када се пожар догодио.
– Дакле, у ноћи између 15. марта и 16. марта 1981. се догодило нешто што никада пре није у Пећкој патријаршији, макар не на тај начин. А реч је о подметнутом пожару. Оно што је у ствари врло занимљиво јесте да је одабир датума крајње симболичан, јер је био на празник Недеље православља. Пожар се догодио на празник који литургијски помиње и прославља храмове и свете иконе – навела је Ћирић за РТС.
Подсећа да је пожар избио око четири сата ујутру, у присуству око 30 монахиња и неколико гостију у манастиру, а међу њима је био и професор призренске богословије Дамаскин Давидовић.
Kако је истакла, ватра је била подметнута на више места у старом конаку, који је импозантних димензија, дужи од 63 метра. Пожар је захватио и нову дрвену конструкцију конака који је тада био у изградњи.
– Пожар су регистровали најпре у горњим структурама самог конака, дакле у кровној конструкцији, и оно што је још била већа штета јесте што је тај пожар захватио и тек постављену нову дрвену конструкцију новог конака. То се све налазило на западној страни – навела је Ћирић.
Пожар је нанео велику материјалну штету – изгореле су одаје тадашњег српског патријарха Германа, собе монахиња, магацин и радионице за иконопис. Ипак, захваљујући благовременој реакцији монахиња и Дамаскина Давидовића, спасен је значајан део манастирске ризнице.
– Иконе, богослужбени предмети и текстил из 15. и 17. века били су сачувани – истакла је она.
Највећи губитак представља уништена архива пећких патријараха, нагласила је она, додајући да је у питању била изузетно важна документација која је сведочила о историјским догађајима од средњег века, нарочито у периоду османске власти.
Указала је да су на гредама након пожара пронађени трагови бензина и других запаљивих материја, а реакција ватрогасаца није била правовремена. Званични налази као узрок пожара навели су неисправне инсталације и димњак.
– Врло је важно поменути и да је патријарх Герман непосредно након пожара, а то је једини документ који имамо сачуван с тим у вези, послао један врло важан допис председнику тадашњег Савезног извршног већа Добривоју Видићу у вези са пожаром, управо демантујући наводе који су везани за неисправност димњака. Он каже у једној реченици да је заиста реч о томе, тај би се пожар догодио и 1974. ’75, ’76. итд. Интересантно је у читавом том догађају да су као главни кривци навођени заправо урбаниста града Призрена професор Микић и Андрија Kостић који је био извођач радова, што је наравно касније одбачено у поступку јер је било јасно да апсолутно нису одговорни за тако нешто – рекла је Ћирић.
Додала је да је „монаштво било под одређеним политичким притисцима“. Пожару су претходили велики протести Албанаца на Kосову и Метохији, који нису били ограничени само на Приштину, већ су се ширили и у другим градовима.
Након пожара, додаје она, протести су се наставили, а у јавности су се појављивали и политички захтеви. Историчарка уметности указује да се пожар у Пећкој патријаршији често посматра као један од раних показатеља каснијих напада на српске светиње, укључујући и погром из марта 2004. године, када је страдало више од 150 сакралних објеката.
– Ми говоримо о простору који, по квадратном километру, има највећи број сакралних здања и значајних споменика – указала је Ћирић.
Истакла је да очување тих задужбина није важно само за српску историју, већ да се одбраном тих задужбина брани и оно што је европска и хришћанска цивилизација.
