Померање сата – изговор или проблем?

Казаљке ћемо померити унапред у ноћи између 29. и 30. марта и спаваћемо „један сат мање“. А да ли нам је заиста потребан тај један сат да бисмо објаснили сопствени умор

У ноћи између 29. и 30. марта, док већина људи у Србији буде спавала или покушавала да заспи, казаљке ће се померити унапред, а један сат ће једноставно нестати из наших живота. То је онај тренутак у години када се чини да сви одједном постају свесни сна, ритма, умора и сопственог тела. Као да нас тек тај мали административни „рез у времену“ подсети на то да се позабавимо сопственим организмом.
И готово по команди, наредних дана почиње иста прича: биолошки сат је поремећен, тело не може да се навикне, потребне су недеље да се све врати у нормалу… Као да је тих 60 минута разлике довољан разлог да објасни све оно што већ месецима не функционише.
И ту лагано добијамо простор за демистификацију.

Циркадијални ритам

Јер, упркос томе што звучи банално, померање сата заиста јесте мала, али важна интервенција у једном веома прецизном систему. Људски организам функционише у ритму који није одређен казаљкама, већ сменом светлости и таме. Тај унутрашњи механизам, који наука назива циркадијалним ритмом, регулише много више од сна. Утиче на хормоне, крвни притисак, телесну температуру, па чак и на расположење. Када се сат помери, друштво практично одједном одлучи да дан почиње раније него што тело мисли да би требало.
Зато није изненађење што се у данима након преласка на летње рачунање времена бележе благи пад концентрације, нешто краћи сан и већи број грешака у свакодневним активностима. У неким истраживањима помиње се и повећање броја саобраћајних несрећа, па чак и дискретан пораст кардиоваскуларних инцидената. Међутим, оно што се у тим интерпретацијама често подразумева јесте прављење слона од муве. Наиме, ти ефекти су мали, краткотрајни и ограничени на период од неколико дана.
Другим речима, тело се прилагођава. И то много брже него што волимо да признамо.

Па зашто онда сваке године имамо утисак да је проблем већи него што јесте?

Одговор можда нема много везе са казаљкама, а много више с начином на који живимо. Јер померање сата не делује у празном простору. Оно долази као мали поремећај у већ постојећем хаосу, у ритму који је већ нарушен касним одласцима на спавање, екранима који продужавају вече дубоко у ноћ и јутарњим обавезама које почињу пре него што организам заиста буде спреман.

ФОТО: New Africa/Shutterstock

„Померен“ систем

У том контексту, летње рачунање времена не ствара проблем, већ га разоткрива. Оно не „уништава“ сан, већ га само додатно помера у систему који је већ померен.
Зато и аргументи који се сваке године понављају звуче уверљиво, али мало када улазе у суштину. Идеја да је летње рачунање времена уведено због уштеде енергије данас делује готово анахроно, јер савремени начин живота троши струју на начине који немају много везе с природним светлом. С друге стране, теза да је продужено вечерње светло корисно јер омогућава више активности на отвореном има смисла, али не решава основни проблем – када заправо одлазимо на спавање.
Најозбиљнији аргумент против померања сата долази из области хронобиологије и односи се управо на то вечерње светло. Продужени дан одлаже лучење мелатонина, хормона који сигнализира телу да је време за сан, па се читав циклус помера унапред. Због тога све већи број стручњака сматра да би трајно стандардно, односно „зимско“ време било ближе природном ритму.
Али чак и ту постоји парадокс. Јер и када би се казаљке заувек зауставиле, основни проблем не би нестао. Друштво које функционише у сталном нескладу са сопственим биолошким ритмом пронашло би неки други разлог за исти осећај исцрпљености.

Седам година без договора

У Србији, као и у већем делу Европе, питање укидања померања сата већ годинама лебди између идеје и одлуке. Европски парламент још 2019. отворио је врата тој могућности, али се државе нису усагласиле око тога које време би требало задржати. Како Србија прати европску регулативу у овој области, свака евентуална промена зависи, пре свега, од тог ширег договора. У међувремену, у домаћим медијима повремено се појављују иницијативе и изјаве стручњака које указују на то да би укидање померања сата имало смисла, али без конкретних корака који би ту идеју претворили у праксу.
И тако остајемо у простору између науке и навике, између онога што знамо и онога што као папагаји понављамо.

Можда је зато најзанимљивије питање управо оно које се ретко поставља: Да ли нам је заиста потребан тај један сат да бисмо објаснили сопствени умор?
Јер, ако је одговор потврдан, онда проблем никада није био у сату.
А ако није, онда померање казаљки сваке године само изнова огољава једну много једноставнију истину, а то је да је најтеже ускладити се са сопственим временом.