Висока излазност и нови актери на политичкој сцени Србије показали су да трујумф владајуће коалиције више није тако рутинска ствар ни на локалу, поручује професор ФПН
Локални избори у десет самоуправа у Србији донели су резултате који се могу тумачити на више нивоа. Док су бројке на први поглед јасне, динамика унутар бирачког тела и промене у стратегијама политичких актера указују на то да вероватно улазимо у нову фазу политичког живота. О томе како читати ове изборне поруке, али и о питању легитимитета и феномену високе излазности, разговарали смо са др Бојаном Вранићем, ванредним професором Факултета политичких наука.
У интервјуу за Српски недељник Компас Вранић дешифрује победничких „десет нула“ за напредњаке, зашто се опозиција одлучила за институционалну борбу уместо улице и какву улогу у будућности могу да играју нови актери на политичкој сцени.
Како оцењујете ток изборног процеса у свих 10 јединица локалне самоуправе и да ли је, према вашем мишљењу, поверење у гласање на неки начин компромитовано?
– Ако анализирамо сам изборни дан, заправо смо видели неколико потпуно нових ствари и појава које заслужују пажњу. Ми смо, као друштво, већ хронично навикли на постојање прејаких тензија када су у питању изборни процеси. Међутим, оно што је овог пута било изузетно занимљиво и специфично јесте чињеница да се те тензије, упркос очекивањима, нису дешавале на самим бирачким местима у оном облику који би угрозио елементарни мир. Наравно, било је одређених процедуралних недоумица, нарочито приликом самог отварања бирачких места. Било је и жалби на недозвољене радње, попут фамозног сликања листића, али сматрам да то, у својој укупности, ипак не баца сенку на целокупан изборни процес у мери у којој би га делегитимисало. Оно што сада остаје да се види, а што је тренутно непознаница, јесте то да ли ће доћи до формалних жалби на конкретним бирачким местима и да ли ће те жалбе довести до поништавања гласања. То се готово по правилу дешава на бар неколико места, па вероватно нећемо имати проглашене коначне резултате одмах у оном првом року. Али, примећујем да после дужег времена немамо оне специјалне емисије, извештавања и коментаре који су на нивоу ратних конференција за штампу или хаоса на друштвеним мрежама. То нам говори да актери, на неки начин, прећутно признају укупност легитимитета и легалитета процеса. Остаје само да се на појединачним местима разреше те одређене недоумице. Тензије су се, рекло би се, асимиловале и увеле у институционалне оквире. Немамо више онај сценарио који смо гледали у неколико претходних циклуса са насилним протестима. Ово јасно указује на то да постоји нека нова, дугорочна стратегија опозиционе стране.
Када погледамо резултате у ових десет локалних самоуправа, шта они суштински показују? Како Вам се чине ови прелиминарни резултати?
– Будући да је владајућа коалиција сама себи поставила тај један прилично високи циљ од „десет нула“, они јесу постигли победу у тих десет општина. Каже се да се победи не гледа у зубе, али овог пута су ти зуби били и те како видљиви широј јавности. Зашто то кажем? Ми смо навикли на оне, условно речено, „стандардне“ победе Српске напредне странке где владајућа листа има око 50 одсто, а први следећи конкурент је негде испод 20 процената. Међутим, овде су се табори врло озбиљно приближили. Иако је излазност била већа, она није била толико драстично већа да би сама по себи могла да објасни толику промену у односу снага и то приближавање у броју гласова. То нам директно сугерише да је дошло до преливања гласача који су до сада можда били наклоњени владајућој коалицији или су били у апстиненцији. Још увек није сасвим могуће прецизно оценити да ли су то гласачи СНС-а који су се прелили директно на другу страну, али ја бих чак био склонији тези да су у питању гласачи који су у одређеним општинама, где су резултати најтеснији, видели шансу за промену. У неким местима, попут Кладова или Мајданпека, имали смо готово пресликавање ранијих резултата, али у другим општинама је јасно да бирачко тело више није онако монолитно колико се можда раније рачунало.
Поменули сте излазност, она је у неким местима била и већа од 60 одсто. Колико је то значајно у контексту историје изборних циклуса код нас у последњих десетак година?
– То је изузетно висок проценат ако узмемо у обзир да је просечна излазност у Србији последње деценије била око 55-56 одсто. Треба подсетити да су ове локалне самоуправе и 2022. имале релативно високу излазност – Бор је, на пример, имао око 60 процената. Сада видимо додатни скок, негде и до 66 одсто. Иако та излазност делује импресивно, она није једини кључ за разумевање резултата. У Србији постоји једно старо правило: када имате високу поларизацију друштва, имате и високу мобилизацију.
Када имате високу поларизацију друштва, висока мобилизација бирача је очекивана
Тако је било 5. октобра, тако је било и 2008. године, када је Демократска странка уоквирила изборе као судбинско питање: “Да ли ћемо се вратити у деведесете или идемо у Европску унију?“ Тада смо имали тих додатних 10 одсто на републичком нивоу. Последњих десет година нисмо имали тако јаку поларизацију. Она је постојала у реторици, али је у пракси други пол био, рекло би се, нетипично некомпетитиван. Он није нудио стварну борбу. Са појавом нових актера, у виду студентског покрета, та компетитивност се враћа, али резултати и даље носе доста непознаница.
Шта су те највеће непознанице које би могле да преокрену ситуацију у будућности, коју бисмо евентуално могли да видимо на парламентарним изборима?
– Прво, морамо видети шта ће владајућа коалиција урадити, јер су они најавили много тога до краја године. Питање је како ће то што постане опипљиво и видљиво утицати на бираче. Да ли ће то учврстити њихову базу или ће поколебати оне које у америчкој политиколошкој литератури зовемо “swing voters”, а то су они који се колебају. Друго, још увек не знамо како ће се традиционална опозиција организовати. Видели смо да је један део те опозиције сада стао врло отворено по страни и није се кандидовао. И коначно, ту је онај можда највећи „икс“ у свему – како ће се развијати те нове студентске листе. Могуће је да ће оне мобилисати управо онај мали број гласача који је у неким местима недостајао за победу, али постоји и ризик да могу демотивисати традиционално бирачко тело. То је једна једначина са много непознатих и ту морамо бити опрезни са предикцијама.
Иако је реч о десет локалних самоуправа, што није велики број у односу на целу државу, да ли можемо очекивати да ово буде сигнал за неко опште смиривање тензија у Србији?
– Искрено, томе сам се надао. Међутим, када сам чуо изјаве председника Србије Александра Вучића након објављивања прелиминарних резултата, мислим да се заправо наставило са кампањом. То не води ка оном правом смиривању које је друштву потребно. Оно чему можда реално можемо да се надамо није потпуни нестанак тензија, јер је то у политици немогуће, већ да се оне макар уклоне из свакодневног живота грађана. Можда можемо да се договоримо око неких основних правила игре. За ове локалне изборе је то донекле постигнуто, али је могуће да ће се страсти поново узбуркати. Нека то буде неко моје минимално очекивање – да бар дође до елементарног помирења међу актерима по питању процедура, па да се сви надамо најбољем.
