У недељама пре него што је Виктор Орбан изгубио на изборима, посрнулог мађарског премијера у кампањи су подржали идеолошки савезници широм Старог континента… Али сада се ти политичари морају суочити са тешким поразом човека који им је истовремено био модел лидерства, идеолошки узор и, у неким случајевима, чак и финансијер.
Поставља се питање како ће се они позиционирати, пре свега словачки премијер Роберт Фицо, који је прошлог месеца већ упозорио да би могао уложити вето на пакет Европске уније од 90 милијарди евра помоћи за Кијев, ако Фидес изгуби на гласању, пише Политика.
Када се са стола склони тема Украјине, медији су са Орбаном, махом због жеље за блискошћу са десничарима са друге стране Атлантика, поредили и друге лидере у Европи који су тренутно на власти – шефа Владе Чешке Андреја Бабиша, италијанску премијерку Ђорђу Мелони, пољског председника Карола Навроцког, као и вође партија које би у Француској, Великој Британији или Немачкој ускоро могле доћи на власт.
Ипак, Орбаново пријатељство са америчким председником Доналдом Трампом, симболизовано посетом потпредседника Џеј-Ди Венса неколико дана пре избора, није му помогло. Можда је чак и додатно подстакло реакцију због непопуларности америчко-израелског рата против Ирана и скока цена енергије који је уследио. У вези с тим, чини се да сада постоје знаци да европски лидери извлаче поуке.
Ђорђа Мелони ове недеље се отворено дистанцирала од шефа Беле куће назвавши његову критику папе Лава Четрнаестог због рата „неприхватљивом”. Мелонијева се такође удаљила од Трампа и када је реч о сукобу на Блиском истоку и придружила се центристичким европским лидерима, попут француског председника Емануела Макрона и британског премијера Кира Стармера у спречавању да амерички авиони користе ваздушне базе на европском тлу као полазну тачку за нападе на Иран.
Најџел Фараж, први човек британске крајње десничарске партије Реформ УК, подржавао је Трампа током његове три председничке кампање и редовно посећивао његово имање Мар-а-Лаго на Флориди, надајући се узвратној подршци. Када је постајало јасно колико је Трамп непопуларан у Лондону, Фараж је од блиског пријатеља, како га је некад називао, постао тек Трампов познаник.
„Знам га. Али то и није нарочито важно”, рекао је Фараж ове недеље за „Фајненшел тајмс”.
За француско Национално окупљање (РН) и Марин ле Пен, Орбанов пораз значи не само губитак чврстог савезника из групације „Патриоте за Европу” у Европском парламенту већ и потенцијалног извора финансирања. Пре четири године, када је њена последња председничка кампања била у финансијским проблемима, добила је зајам од 10,7 милиона евра од мађарске банке.
Ипак, како је то приметио професор на Универзитету Оксфорд Бен Ансел, у Француској, Немачкој или другим државама, партије тврде деснице и даље имају једну упадљиву предност: оне су антисистемске, наступају против укорењених политичких елита. А то је управо оно што је омогућило мађарском изазивачу Орбана Петеру Мађару да га сруши. У Паризу одлазећи становник Јелисејске палате Емануел Макрон налази се у деветој години мандата, што га чини једним од најдуговечнијих лидера на Старом континенту. У Берлину канцелар Фридрих Мерц саставио је познату, али „неприродну” коалицију своје Демохришћанске уније са социјалдемократама – исте две партије које доминирају немачком политиком деценијама. То даје Алтернативи за Немачку (АфД) подстрек да настави са нападима на „елистистички естаблишмент”. Са те стране би десничарске странке, које су се повезивале са Орбаном, могле да искористе његов пораз као инспирацију за бираче да смене сопствене дугогодишње владаре.
Али све и да они дођу на власт бар у почетку неће имати моћ коју је имао Орбан. Он је годинама усмеравао новац у организације које одржавају конференције и објављују истраживања која поткрепљују његову визију конзервативнијег светског поретка. Дунавски институт, образовна институција Колеџ „Матијас Корвинус”, као и тинк-тенк „MЦЦ Брисел”, чинили су важне институције које је подржавала Орбанова влада. Ове установе биле су домаћини великих догађаја који су окупили највише владине званичнике из целе Европе и света, између осталог, и самог Џеј-Ди Венса.
Стручњаци сматрају да те организације играју кључну улогу у уједињавању иначе разједињених националистичких странака.
„То је прича о крајњој десници која схвата да мора бити и интернационалистичка како би била националистичка”, рекао је за „Њујорк тајмс” Валентин Бер, француски академик који истражује везе између европских и америчких конзервативаца.
Иако је Петер Мађар током кампање обећао да ће прекинути са финансирањем Колеџа „Матијас Корвинус” и „МЦЦ Брисел”, те организације су у међувремену изградиле довољно препознатљив имиџ на европској конзервативној интелектуално-политичкој сцени да би, у случају потребе, могле релативно лако да се ослоне на изворе финансирања из других земаља у којима је тврда десница на власти. Управо то је једна од најважнијих тачака Орбановог наслеђа осталим европским суверенистима.
