Од асистиране еутаназије до инсистираног убиства

Да ли је егзекуција из милости над жртвом силовања победа права на избор или сурова својевоља система коме није било стало до спасавања људског живота

Случај Шпанкиње Ноелије Кастиљо Рамос (25), која је 26. марта, након 601 дана правне борбе преминула путем еутаназије, представља вероватно најкомплекснији правни и етички преседан од увођења шпанског Закона о асистираном самоубиству.

Док је за заговорнике права на достојанствену смрт ово победа индивидуалне аутономије, за противнике је ово кулминација пропуста система који је допустио да млада девојка заврши свој живот под веома контроверзним околностима.

Да би се разумела дубина случаја, неопходно је анализирати Ноелијину прошлост. Њено ментално здравље било је нарушено још од ране младости, а први контакти са психијатријским установама забележени су када је имала свега 13 година. Међутим, кључни догађај који је одредио њену судбину десио се у октобру 2022. када ју је брутално силовало неколико младића, имиграната са севера Африке.

Непосредно након овог трауматичног искуства, Ноелија је покушала самоубиство скоком са петог спрата. Тај чин није довео до смрти, али је након њега остала непокретна са трајним оштећењима кичмене мождине. Управо та комбинација трауме и неизлечивог физичког инвалидитета постала је основ за њен захтев за еутаназијом.

🇪🇸 A young Spanish woman will be euthanized today, after a group of illegal migrants gang-raped her while she was in state care.

In 2022, the teenager Noelia Castillo Ramos placed in a state institution amid family difficulties and placed in a state-run home together with North… pic.twitter.com/8Rrv76Alot

— Visegrád 24 (@visegrad24) March 26, 2026

Правни процес који је трајао скоро две године био је обележен дубоким јазом између Ноелије и њеног оца, који је, уз подршку конзервативне организације „Хришћански адвокати“, тврдио да његова ћерка није у стању да донесе рационалну одлуку.

Међутим, шпански судови, укључујући и Уставни суд, остали су при ставу да физичка патња и неизлечива болест дају легитимитет њеном захтеву за еутаназијом. Судије су оцениле да њено стање испуњава све критеријуме закона. Уставни суд је на сам дан њене смрти донео коначну одлуку да нема повреде основних права, чиме су уклоњене и последње препреке за убризгавање смртоносне инјекције.

Органи на листи чекања

Један од најконтроверзнијих аспеката овог случаја је чињеница да је Ноелија Кастиљо била донор органа. Критичари и породица су изразили сумњу да је процес еутаназије убрзан или додатно подстакнут чињеницом да су њени витални органи већ унапред били „резервисани“ за пацијенте на листама чекања.

Полемика се води око питања да ли пацијент који тражи еутаназију због психичке патње може бити потпуно објективан у одлуци ако зна да ће његова смрт спасити друге животе. Противници тврде да ово ствара опасан преседан где се живот особе која пати посматра кроз призму његове „употребне вредности“ за друге чланове друштва.

Чињеница да су њени органи нашли „нове домаћине“ одмах након спровођења самог чина, за противнике закона је доказ да је систем био мотивисан инсистирањем да се читав поступак оконча што пре.

Изостанак алтернативе

Посебан сегмент полемике односи се на тврдње да држава није понудила довољно снажну алтернативу еутаназији. Породица је инсистирала на томе да Ноелија није добила адекватну рехабилитацију и дуготрајну психолошку подршку након покушаја самоубиства 2022. године. Уместо да се систем усмери на покушај поновног осмишљавања њеног живота, он је, према речима великог дела јавности, изабрао легалну смрт као „лакши пут“.

Случај је дубоко поделио Шпанију. Испред болнице у којој је Ноелија проводила последње сате одржавани су молитвени скупови. Верске организације су еутаназију назвале „поразом друштва“, тврдећи да је Шпанија постала земља која уместо неге нуди смрт.

ФОТО: Lorena SopêNa/Zuma Press/Profimedia

Овај случај оставља више отворених питања него одговора. Да ли је право на еутаназију победа слободе, или је оно у Ноелијином случају било „бег“ од система који није успео да заштити жртву силовања.

Њена смрт није само медицински чин, већ политичка и морална оптужница. За њене органе се каже да су спасили животе, али за њену душу, критичари кажу да је жртвована на олтару модерних закона који се превише лако одричу оних који су највише пропатили.

Европски суд за људска права ће вероватно имати последњу реч о законитости овог поступка, али за Ноелију, борба је завршена онако како је она, у свом мраку, једино и желела – болном тишином.

Реч струке

Психолошкиња Снежана Репац за Српски недељник Компас указује на дубоке етичке и системске недостатке оваквих поступака. Према њеним речима, кључни проблем лежи у процени аутентичности воље пацијента, јер је у питању депресивно стање које се не може сматрати урачунљивим.

Репац упозорава да многи правни системи често игноришу психолошку нестабилност појединца у корист процедуралне ефикасности.

„Овај случај показује да западњачки законски оквири губе извесну дозу хуманости у корист ригидних правних процедура. Код њих нема неке претеране емпатије. Ми као народ, с друге стране, имамо мало дубљи религијски поглед по питању еутаназије и због тога јој се тако чврсто одупиремо“, објашњава наша саговорница.

Посебан ниво контроверзе у овом случају, како истиче, представља чињеница да је пацијенткиња била донор органа, што је суду послужило као аргумент за хитно извршење.

„Ово је, дакле, трагичан апсурд у којем је девојка практично поклонила живот другима, али је свој угасила. У том смислу, сам чин еутаназије у контексту бирократије поприма обрисе неке врсте практичне услуге“, наводи Репац.

Оваква пракса, закључује она, поставља опасан преседан у којем правна регулатива превазилази основне моралне норме и заштиту људског живота.