Са свих страна се чује вапај за дијалогом, али шта је то и може ли се без њега? Хоћемо ли га препознати ако се појави, да ли су му потребни нека посебна клима и тло да би цветао и може ли без тога потпуно да увене и да му се семе затре? Да ли је разговор истомишљеника дијалог или само његова симулација попут вештачког цвећа у вази?
Један филозоф је рекао да је дијалог процес у коме нико не зна шта ће на крају да изађе. Можда га се људи зато и плаше. Па ипак, страх од непознатог не би требало да буде јачи од сурове извесности којој води његово одсуство. Што би језгровито рекао енглески Никола Пашић – сер Винстон Черчил – боље је причати, причати, него ратовати, ратовати. Али, да се дијалог не би претворио у причаоницу, требало би да учесници прихвате да је његов циљ остварење јавног интереса, а не само начин да се остваре партикуларни интереси или победи друга страна као што то, ма колико уљудно, покушавају адвокати у судници. Да би, дакле, постао средство за решавање друштвених проблема, он сам пре тога мора постати циљ – посебно у друштвима у којима култура дијалога није развијена. Тек када постане друштвена вредност, он може бити средство за постизање других циљева.
Један филозоф је рекао да је дијалог процес у коме нико не зна шта ће на крају да изађе. Можда га се људи зато и плаше
Друштвени дијалог је више од преговора политичких странака. У социјализму га је, колико год то парадоксално звучало, било више него у вишепартијском систему. Разлог је што, супротно увреженом мишљењу, нису политичке елите те које могу да га уведу декретом. Зато ни промена политичке власти ништа не гарантује, што је показало и увођење вишепартијског система који је уништио и оне пупољке дијалога који су никли пред крај социјализма. Разлог је једноставан, странке се боре за реализацију интереса појединих група па се не може од њих очекивати да развијају културу толеранције. Странке могу међусобно да разговарају и да преговарају, али још од Макијавелија политика подразумева постизање циљева коришћењем свих расположивих средстава. Дијалог је само једно од њих, а у којој мери ће се користити зависи од тога колико је у друштву развијен његов култ, односно да ли јавност врши притисак на политичаре да кроз разговор налазе решења или се и сама поларизује пратећи страначке вође и интересе.
Култ међусобног разумевања могу да изграде само „свештеници“ модерног друштва, а то су новинари, уметници, професори и уопштено говорећи јавни интелектуалци. Само они могу да створе климу која подстиче политичаре да разговарају. Зато одговорни јавни интелектуалци промовишу разговор, а стигматизују агресију без обзира на то да ли је она пасивна или активна и с које стране долази. У друштвима у којима се разговор посматра као слабост, а не као врлина примат преузимају примати.
Нажалост, све је раширенија појава да управо јавни интелектуалци позивају на такозвани активизам што је, најчешће, еуфемизам за политичку борбу свим средствима. Подлегање политичким страстима и запостављање јавног, па чак и професионалног морала ствара климу у којој семе дијалога не може да се оплоди. Ако се притом, посебно у професијама које одлучујуће утичу на формирање јавног мњења као што су медији и академска заједница, професионални положаји користе и стављају на располагање политичким удружењима у борби за власт, онда се то семе не може ни развити.
Разлог је једноставан – политика не подстиче дух толеранције, ни спремност да се под снагом рационалних аргумената уважи туђа позиција, ни одговорност за јавно изговорену реч. Само ако у друштву постоји таква политичка култура и ако јавност то очекује, политичари ће бити спремни за разговор. Али ако га сами интелектуалци одбијају или уместо њега подстичу искључивост, онда је мало изгледа да ће доћи и до политичког дијалога. Уколико професори и уметници позивају на бој, а медији их у томе подржавају и јавност све то толерише, онда се не може очекивати да ће политичари бити спремни за дебату и обрнуто.
Култ међусобног разумевања могу да изграде само „свештеници“ модерног друштва, а то су новинари, уметници, професори и уопштено говорећи јавни интелектуалци
Упркос томе што је, на пример, СКЈ у социјализму вагала сваку јавно изговорену реч и цензурисала критику система, у друштву су се водиле расправе о разним питањима ако нису доводиле у питање монопол Тита и партије. Дијалошка култура се развијала тамо где је то било могуће. Поштовање саговорника и способност уживљавања у позицију другог високо су вредновани. Аргументи и чињенице били су основна мера успеха у полемици. Увек је, наравно, било ексцеса у којима су полемике искакале из тог оквира и граница пристојности, али су полемички дух и снага јавно изговорене речи високо вредновани, а намерно или случајно изречена лаж или увредљив тон сматрани су светогрђем и могли су да дискредитују онога ко их је користио. Сведочанство о томе представљају некада култне дијалошке емисије као што је, на пример, „Кино око“, али и многе полемике у новинама и јавне трибине на којима се упркос присмотри партије водила расправа о важним друштвеним питањима.
Нестанак партијског монопола на истину пробудио је наду да би нова политичка култура, која је почела да се помаља, могла да се пренесе и на оне области у којима је раније царовала партијска директива. Десило се, међутим, потпуно обрнуто. Уместо да тај дух уђе у политичку сферу, интелектуалце је обузео партијски дух. Безмало све опозиционе партије, уз пар изузетака, основали су интелектуалци. Ушавши у политику, прихватили су партијска правила укључујући и оно да је партијска дисциплина света и да разговор с политичким противником који није отворена свађа представља издају. Тако је јавни простор остао пуст и, у данашње време, небрањен од анонимних дигиталних манијака јер су, уз ретке изузетке, сви некадашњи јавни интелектуалци постали политичари. Културу дијалога више није имао ко да брани и негује.
Време је да разговор с другима не буде срамота и издаја, да професори престану да позивају на насиље, да уметници стварају и за оне који имају другачије политичке емоције, да издавачима промоција књига буде важнија од промоције политичких протеста и да одлазак на телевизије које нису „наше“ не буде чин издаје уверења већ прилика да се каже оно што се мисли, али и чује оно што други мисле, а да се притом не зажаре уши, не избече очи и не подрхтавају руке и глас од муке и беса. Време је, као што је говорио Шекспир, да почнемо да слушамо свој разум, а не свој бес.
