Јавно слушање о предлозима закона добра је парламентарна пракса, јер представља прилику да се изнесу различита мишљења о њима. У тим ситуацијама добродошли су критички тонови
Током прве недеље маја организована су јавна слушања поводом теме којој се посвећује овај текст. Била је то прилика да се изнесу ставови и мишљења стручне јавности поводом предложених измена и допуна четири закона: Закона о избору председника Републике; Закона о избору народних посланика; Закона о локалним изборима и Закона о изменама и допуни Закона о Уставном суду.
Приговори овој законодавној активности зато што формално иза ње стоји један народни посланик не узимају у обзир постојећа уставна решења. Јер, парламентарни живот постаје богатији активирањем уставне норме о народном посланику као овлашћеном предлагачу закона. Да се не појављује само Влада у тој улози, показује и шаролика листа предлагача закона, како у овом, тако и свим претходним сазивима Народне скупштине. Истина, тешко је очекивати да један народни посланик за кратко време припреми и нормативно уобличи овако сложен текст. Као што је истина да је реч о прихватљивом и легитимном облику креативне активности једног, више чланова или читаве посланичке групе.
Очигледно је да се овај законодавни импулс појављује подстакнут препорукама ОДИХР-а, те у њему треба препознати реакцију власти тим поводом. Лоше је уколико се прихватање тих препорука разуме као плод спољашњих притисака и уцена на путу европских интеграција. У коначноме, Србија је та која одређује смер сопственог друштвеног развоја, јер то спада у домен унутрашње суверености.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаТребало би запазити да се предложеним изменама чини корак напред ка уважавању европских ставова о стандардима које треба применити у изборно-политичком систему Србије. Наравно, свако друштво (па и српско) налази се на социолошкој путањи тежње да изласком из спонтаног оствари идеални поредак. Како идеалног на овоземаљском свету нема, битно је стално чинити напоре у том правцу.
А тако је и сваким законом. Ниједан није савршен; увек су присутна мишљења да постоје боља решења, чему сведочи искуство друштвеног и правно-политичког живота. Закон није статичка категорија, већ треба да уважи стварност, унапређујући услове друштвеног живота.
Јавно слушање о предлозима закона добра је парламентарна пракса, јер представља прилику да се изнесу различита мишљења о њима. У тим ситуацијама добродошли су критички тонови, како се догађај не би свео на пуко и формално представљање текста од стране предлагача. Пожељно је да се у расправу укључи шира стручна и друштвена јавност, јер се кроз разговор рађају и прихватљиве идеје о могућим побошљањима планираних законских решења. Једним погледом не могу се сагледати сви аспекти, па је зато потребно да више очију посвети интелектуалну пажњу третираном проблему.
Укратко, суштина овогодишњег пролећног пројекта измене изборног законодавства своди се на: обавезну обуку чланова органа за спровођење избора; ширење права једног бирача да може подржати формирање више изборних листа; додатно регулисање статуса изборних листа националних мањина; и редефинисање рокова за поступање Уставног суда у изборним споровима. Свако од назначених питања налази се на линији нормативног унапређивања законског оквира Србије у области изборне демократије.
Требало би запазити да се предложеним изменама чини корак напред ка уважавању европских ставова о стандардима које треба применити у изборно-политичком систему Србије
Досадашње решење о могућности поседовања потврде о завршеној обуци за рад у локалним изборним комисијама и бирачким одборима постаје законска обавеза. Претпоставка је да се тиме обезбеђује квалитетнија правно-техничка оспособљеност преко 100.000 српских грађана који ће бити актери значајних активности на дан избора. Потенцијални проблеми обезбеђивања толиког броја обучених људи могу се превазићи само уколико сви подносиоци изборних листа озбиљно схвате потребу ових обука, јер је то њихов рационалан политички интерес. Услед могућих различитих ситуација, добро би било додатно повећати ресурсе обучених лица, тако што би свака градска и општинска управа такође имала одређен број својих запослених који би прошли ову обуку. Изборни процеси су политичка утакмица, па је увек добро имати попуњену „резервну клупу“.
Друго питање којим је уважена ОДИХР-ова препорука односи се на прикупљање потписа подршке бирача изборној листи. Наша традиционална навика да један бирач својим потписом подржи једну изборну листу законски се мења, тако да један бирач може подржати више изборних листа. Из угла теоријског доживљаја слободе политичког плурализма ова новина делује лепо, али је питање да ли ће и пракса примене новог законског решења оставити исти утисак.
Трећим потезом преобликују се одређени детаљи везани за изборне листе националних мањина. Осим изборних листа политичких партија националних мањина, појављују се и изборне листе групе грађана националних мањина. Предложеним законским решењем ово питање може бити побољшано додатним прописивањем заштитне клаузуле у циљу спречавања изигравања закона.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаИ коначно, али никако мање значајна измена односи се на Закон о Уставном суду. Након поднетог захтева Уставном суду да одлучи о изборном спору, орган за спровођење избора је раније имао рок од 15 дана да достави одговор и комплетну документацију. Сада је тај рок 3 дана са идејом да се тиме убрза коначно решавање изборног спора. Осим тога, новим законским решењем Уставни суд има обавезу да оконча поступак у року од 20, уместо досадашњих 30 дана. На овај начин, законодавац поспешује ефикасније решавање изборних спорова, што јесте добро. Но, треба имати у виду да се Уставни суд може наћи пред великим изазовом да испоштује овај рок, посебно у ситуацијама решавања сложеног изборног спора. Јесте да се изборна правда остварује уколико је ефикасна, али је питање да ли у одређеним ситуацијама обавеза поштовања ових рокова може довести и до брзлоплетих решења. Зато је било простора да се предвиди и изузетак за сложене случајеве у којима органу уставно-судске власти значи да организује јавну расправу, како би са сигурношћу утврдио чињенично стање и донео праведну одлуку.
А када смо већ код Уставног суда, штета би било пропустити да се у оквиру ових промена, не пропише и законско решење о могућности електронског подношења захтева за решавање изборног спора. Таквом нормом створила би се техничка претпоставка за ефикасније поступање Уставног суда. Уосталом, и сам председник овог органа, професор Владан Петров у последњих пар недеља је у јавности износио такву идеју, чиме се потврђује основаност става о потреби дигиталне модернизације Уставног суда. Србија се налази при врху европских земаља у погледу развијености дигиталне инфраструктуре у области државног управљања и пружања јавних услуга. Довољна је добра воља да се изнета идеја брзо претвори у стварност и тиме да подстицај ефикасности решавања изборних спорова пред Уставним судом.
Сумарни преглед предложених измена сета изборних закона доводи нас и до питања о почетку њихове примене, која је планирана за 1. јануар 2028. године. Остаје дилема поводом избора који ће бити одржани пре тог датума. Да ли је целисходније прво опремити неопходним правно-техничким знањем све чланове изборних комисија и бирачких одбора, па онда ићи на изборе? На ово питање одговор ће дати креатори законског инжењеринга, што би могао бити основ за нови формат друштвеног дијалога у интересу Србије и њених грађана.
