Европске обавештајне службе упозоравају да би Русија у наредним месецима могла да испита одлучност НАТО-а нападом или провокацијом која би остала испод прага отвореног рата. Највећи страх није класична инвазија, већ операција довољно озбиљна да изазове кризу, али и довољно двосмислена да подели савезнике око одговора.
Такве операције обухватају саботаже, подметање пожара, сајбер-нападе, дронове, ширење дезинформација и ангажовање локалних извршилаца. Њихов циљ није нужно освајање територије, већ изазивање страха, економских поремећаја и сумње у способност НАТО-а да заштити своје чланице.
Како пише Гардијан, обавештајни званичници из Чешке, Летоније и Шведске говоре о могућности да Русија тестира НАТО за неколико месеци, а не за неколико година. Пољски премијер Доналд Туск такође је рекао да процене указују на могућу употребу дронова или ракета против територије Алијансе.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ипак, није познато да ли се упозорења заснивају на конкретним пресретнутим плановима или на широј анализи руских активности. Управо та неизвесност представља главну предност хибридног ратовања: државе морају да реагују пре него што могу са сигурношћу да утврде ко стоји иза напада.
Саботаже уместо отвореног напада
Од почетка године забележен је низ необјашњених пожара у војним и индустријским објектима који снабдевају Украјину у Италији, Бугарској, Естонији и Словачкој. Код украјинског теретног авиона на аеродрому у Лајпцигу пронађен је дрон са експлозивом, док су данске власти упозориле да се њихови држављани регрутују за саботаже компанија повезаних са одбрамбеном индустријом.
У Литванији је запаљена продавница Икее, а испод Ајфелове куле у Паризу остављени су ковчези са натписом који је алудирао на француске војнике у Украјини. Британска истрага је истовремено закључила да дезинформације страних држава, укључући Русију, све снажније утичу на политички дискурс.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗаједничка особина ових случајева јесте тешко доказивање директне везе са руском државом. Уместо професионалних оперативаца, налогодавци могу преко интернета да ангажују локалне криминалце, радикализоване појединце или људе мотивисане новцем.
Таква структура омогућава Москви да негира одговорност, док европске владе остају пред незгодним избором: ако не реагују, шаљу сигнал слабости, а ако одговоре превише оштро, ризикују да саме подигну ниво сукоба.
Где НАТО повлачи црвену линију
Пети члан Северноатлантског уговора предвиђа колективни одговор на оружани напад на једну чланицу, али не прописује аутоматски како поступити у случају саботаже, сајбер-операције или напада који је извео посредник. Зато је питање коју би провокацију НАТО сматрао оружаним нападом постало једно од најважнијих безбедносних питања у Европи.
После инцидента у Лајпцигу Немачка је протерала више од 150 руских дипломата и најавила оштрију контролу руских држављана. Европска унија санкционисала је руске банке, енергетске компаније и посреднике који помажу у заобилажењу ограничења, док расте притисак да се заустави руска „флота у сенци“ у Балтичком и Северном мору.
ФОТО: Shutterstock/Fly Of Swallow StudioМеђутим, дипломатске мере саме по себи не могу заштитити фабрике, луке, железницу и телекомуникационе системе. Европским државама биће потребни бољи надзор критичне инфраструктуре, бржа размена обавештајних података и јаснија правила о томе какав одговор следи после доказане саботаже.
Одвраћање функционише само ако противник зна где се налази црвена линија. Ако она остане нејасна, Москва би могла постепено да подиже ниво ризика, пажљиво испитујући колико далеко може да оде без заједничког одговора НАТО-а.
Опасност од панике и политичких последица
Балтичке државе, које су годинама упозоравале на руску претњу, сада истовремено позивају на опрез и избегавање панике. Њихов став је да Русију треба посматрати као хроничан, а не као непосредно акутан проблем.
Претерано драматичне најаве могу да нашкоде инвестицијама, туризму и осећају сигурности становништва. Страх је и сам по себи средство хибридног ратовања, нарочито ако подстакне неповерење у институције и продуби политичке поделе.
Европске владе суочене су и са буџетском дилемом. Веће издвајање за одбрану може да смањи простор за здравство, образовање и социјалну заштиту. Незадовољство због погоршања животног стандарда потом може да ојача странке које заступају попустљивији однос према Москви.
ФОТО: OnePixelStudio/ShutterstockОдговор зато не може да се сведе само на војно јачање источног крила НАТО-а. Подједнако су важни отпорни енергетски и комуникациони системи, заштита изборних процеса, провера информација и способност институција да грађанима брзо објасне шта се догодило. Уколико званичне информације касне, празан простор лако могу да испуне гласине, теорије завере и намерно пласиране дезинформације.
Због тога је најтежи задатак Европе да истовремено појача безбедност и сачува демократску стабилност. Одбацивање претње као измишљене било би неодговорно, али би и проглашавање сваког инцидента уводом у рат могло да помогне управо онима који желе да европска друштва држе у сталном страху.
