Невероватно је колико жена уме да занемари суштину мушкарца – бави се осмехом, раменима, сатом или ципелама, а тек по нека уме да осмотри оно најважније: његов однос са фризером
Када мушкарац препусти другој особи своју главу, лице и огледало, ту се види много више од стила шишања.
Мушкарци воле да верују да се о њима највише сазна за столом, у послу или у кризи. Делимично је тачно. Али постоји једно место на коме се карактер види много раније и много прецизније – у фризерској столици.
Тамо се открива однос према поверењу, навикама, сујети, промени и лојалности. Тамо се види да ли човек уме да препусти контролу, да ли зна да каже шта жели, да ли остаје веран из квалитета или из страха да тражи боље. Укратко, све оно што касније унесемо и у односе.
Био је један мушкарац у мом животу који је имао фризера. Не кажем „ишао код фризера“, него га имао. То је била институција. Човек од поверења. Термин се није пропуштао, савет се није доводио у питање, а реченица „он зна најбоље“ изговарала се са озбиљношћу какву неки чувају само за лекара и адвоката.
На почетку ми је то било симпатично. У времену површности импонује када мушкарац негује континуитет. Када не лута од салона до салона, од стила до стила, од утиска до утиска. Деловало је као знак стабилности. Човек који зна коме верује, вероватно зна и ко је.
Међутим, као и у многим односима, оно што испрва личи на стабилност касније се покаже као укоченост.
Његов фризер одавно више није шишао њега, него његову представу о себи. Иста фризура, исти облик браде, исти израз човека који је некада био и који је упорно одбијао да провери да ли је још увек ту. Године су се мењале, лице сазревало, живот доносио нова поглавља, али на глави је и даље стајала верзија њега из неког ранијег времена.
Понекад бих предложила промену. Не радикалну. Само освежење. Више текстуре, мање крутости, можда нешто примереније човеку који је постао. Насмејао би се и рекао: „Ма, зна он.“
Та реченица уме да каже много.
Неки мушкарци делегирају лични развој људима око себе. Једном препусте стил фризеру, другом мишљење пријатељима, трећем емотивни компас жени поред себе. Сами остану уредни, функционални и неупитани.
Још занимљивије је када однос са фризером прерасте у врсту слепе лојалности. Квалитет више није пресудан. Чак ни резултат. Важно је трајање. „Идем код њега годинама.“ Као да време само по себи гарантује вредност.
Не гарантује…
Дуг однос може бити знак поверења, али и знак инертности. Као и брак, посао или пријатељство, и фризер заслужује да се повремено преиспита. Не из неверства, већ из поштовања према сопственом развоју.
Сећам се дана када је изашао из салона видно лошије ошишан него иначе. Видео је то и сам. Видела сам и ја. Ипак, бранио је брицу са енергијом човека који заправо брани сопствени избор.
Тада сам разумела нешто важно: људи често не чувају друге људе – чувају слику себе као особе која је добро изабрала.
Мушкарци који не умеју да промене фризера често не умеју лако да промене ни став, ни навику, ни образац који их је прерастао. То не значи да су лоши. Напротив. Често су одани, пристојни и доследни. Али понекад доследност постане уточиште од храбрости.
А храброст после педесете не изгледа као мотор, авантура или нова љубав. Понекад изгледа као једноставна реченица:
„Мислим да је време да пробам нешто другачије.“
Зато када упознајем мушкарца, не питам га одмах чиме се бави, колико зарађује или шта вози. Питам га колико дуго иде код истог фризера.
Ако застане пре одговора, можда има самосвест.
Ако се насмеје, има шарм.
Ако се увреди, имам одговор.
А ако каже: „Мењам кад осетим да сам прерастао старо“ – можда седим преко пута одраслог човека.
