Нови безбедносни документ отвара питање како Израел намерава да употреби војну предност и какву политичку будућност тиме нуди. Уочи избора, расправа о националној сигурности истовремено постаје расправа о одговорности премијера и границама његове стратегије.
Кабинет израелског премијера објавио националну безбедносну доктрину. Документ долази уочи парламентарног гласања заказаног за 27. октобар, када ће бирачи одлучивати и о наставку дугогодишње власти Бенјамина Нетањахуа.
Геополитички новинар Мухамед Мансур за Ал Џазиру разматра да ли доктрина служи и Нетањахуовом изборном опстанку. То питање захтева раздвајање конкретних војних намера од начина на који се оне представљају бирачима.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Према Ројтерсовој анализи од 21. октобра, притисак на Иран, задржавање безбедносних зона и војно одвраћање имају подршку која превазилази премијеров политички блок. Смена на врху зато не би аутоматски значила и темељни заокрет у регионалној политици.
Агенција АП изборе описује као својеврсни референдум о Нетањахуовом руководству, посебно после напада Хамаса 7. октобра 2023. и ратова који су уследили. Питање за бираче стога није само ко обећава највише сигурности, већ и ко сноси одговорност за претходне пропусте.
Ко одређује шта значи безбедност
Како преноси The New Arab, документ даје предност превентивним ударима у односу на обуздавање претњи и предвиђа безбедносне зоне дуж граница где се процене неопходним. Уз војну надмоћ, тражи јачање домаће производње наоружања и технолошких способности, како би се смањила зависност од страних добављача.
Доктрина би требало да објасни однос између претњи, расположивих средстава и политичких циљева. Најављена војна акција, сама за себе, не одговара на питање како изгледа трајно стабилна граница или под којим условима би се употреба силе окончала.
ФОТО: Ronen Zvulun, Pool Photo via APКритеријум успеха зато не може да буде искључиво број погођених мета. Потребно је проценити да ли становници могу безбедно да живе, да ли противници обнављају способности и да ли договори смањују вероватноћу новог рата. То су питања за оцену стратегије, а не тврдња да постоји једно једноставно решење.
Расправа о потреби за јаснијом стратегијом постојала је и пре најновијег документа. Кнесетов одбор је у марту 2025. подржао упућивање предлога закона о националној безбедносној стратегији у прво читање. Међу предлагачима су били Јули Еделштајн и Гади Ајзенкот.
Та иницијатива је важна јер показује да захтев за писаним оквиром није искључиво премијерова тема. Институционални проблем остаје исти без обзира на изборни исход: како обезбедити да дугорочни циљеви преживе промену владе и да буду подложни јавној и парламентарној провери.
Безбедносне зоне носе дугорочне обавезе
Ројтерс је још у априлу писао о израелском утврђивању зона у Гази, Сирији и Либану. Образложење израелских званичника било је удаљавање оружаних претњи од сопствених насеља, док су расељавање становништва и разарање отварали питања дугорочне одрживости такве политике.
Војно контролисан простор захтева људе, снабдевање и сталне одлуке о поступању према цивилима. Што је обавеза дужа, то је важније дефинисати ко управља подручјем и који услови омогућавају повлачење. Без тих одговора привремена мера може да прерасте у трајан терет.
ФОТО: TANJUG/AP Photo/Ariel SchalitПостоји и политички трошак који се не мери само војним буџетом. Односи са суседима, могућност преговора и спремност других држава да подрже договор зависе од поступака на терену. Безбедносна стратегија зато мора да обухвати и последице које настају изван непосредног бојишта.
Према Ројтерсовом извештају од 19. октобра, амерички министар одбране Пит Хегсет разговарао је са Нетањахуом током ненајављене посете Израелу, уз Иран као кључну тему. И тај сусрет показује колико је регионална политика повезана са одлукама Вашингтона.
Избори мењају руководство али не бришу ограничења
Израелски бирачи гласају за странке, а будућа власт зависи од договора у парламенту. Како објашњава АП, ниједна странка историјски није самостално освајала већину у Кнесету. Зато изборни резултат мора да се чита и кроз могуће коалиције, а не само кроз поредак лидера.
За оцену нове доктрине корисно је поставити неколико повезаних питања: шта је остварив циљ, колико кошта његово постизање и ко процењује тренутак када су средства исцрпљена. Иста мерила требало би применити и на премијера и на његове противнике.
Нетањаху ће покушати да сопствено искуство представи као предност. Противници ће указивати на резултате његове власти. Трајни значај документа зависиће, међутим, од тога да ли нуди проверљив пут ка већој сигурности или оставља будућим владама отворену обавезу непрекидне војне мобилизације.
