Током претходне године центри за социјални рад у нашој земљи идентификовали су 22 нове жртве злоупотребе дечјег рада – 16 дечака и шест девојчица, наводи се у најновијем „Извештају о раду установа социјалне заштите у заштити деце од злоупотребе дечјег рада за 2025. годину”, који је издао Републички завод за социјалну заштиту, пише Политика.
Највећи број деце која су идентификована као жртве дечјег рада бави се прошњом и „ради” на улици, а оно што забрињава јесте да ни у овом извештају није забележен ниједан случај сакупљања секундарних сировина, иако је наведено да се породице једанаесторо деце баве сакупљањем секундарних сировина и то им представља извор прихода. У извештају се истиче да овај број свакако не одсликава стварну распрострањеност појаве злоупотребе дечјег рада и додаје да су деца која раде у области пољопривреде и сточарства, а посебно у области руковања опасним машинама, уз опасности које носи изложеност различитим пестицидима и даље „испод радара” оних који би могли предузети неке кораке у заштити деце.
„Већина деце која су идентификована као жртве злоупотребе дечјег рада бави се просјачењем и живи у породицама које су корисници неких социјалних новчаних давања, као што су новчана социјална помоћ, једнократна новчана давања или дечји додатак, што јасно указује да је реч о веома сиромашним породицама. Према врсти штетности рада, 20 деце било је изложено неповољним климатским или микроклиматским факторима, као што су висока или ниска температура и(ли) висока влажност, једно дете је радило у опасним околностима, као што је прање аутомобилских стакала на раскрсницама, док је једно дете обављало кућне послове непримерене узрасту. Веома је индикативно да није забележен ниједан случај певања деце на улици и у градском превозу, иако смо свакодневно сведоци да су деца и на овај начин ангажована за прикупљање новца”, наводе Сања Кљајић и Мирјана Филиповић Бјелић, ауторке овог извештаја.
У извештају се наводи да од укупно идентификоване деце жртава злоупотребе дечјег рада, 16 малишана припада ромској етничкој заједници, троје је српске националности, док за троје деце нема података о томе које су националности. Највећа заступљеност злоупотребе дечјег рада идентификована је код деце основношколског узраста, а од укупног броја жртава злоупотребе дечјег рада ниједно дете не потиче из породице која остварује приход из радног односа – већина њих живи у породицама које су корисници неких социјалних новчаних давања, а једанаесторо деце живи у породицама које се баве сакупљањем секундарних сировина, што јасно указује да се ради о веома сиромашним породицама. Када је реч о породичном статусу ове деце, подаци говоре да је тринаесторо малишана живело у потпуним биолошким породицама, седморо деце у једнородитељској породици са мајком, а о два детета бринуо је самохрани отац.
Као подносилац пријаве у центрима за социјални рад најчешће се појављује полиција (у осам случајева), Центар за заштиту жртава трговине људима пријавио је два детета, организације цивилног друштва поднеле су пријаву у девет случајева, а у три случаја центар за социјални рад добио је анонимне пријаве. Ауторке овог извештаја истичу да и даље пријаве не стижу од комуналне милиције, што представља податак за размишљање, ако имамо у виду да је највећи број идентификоване деце жртава злоупотребе дечјег рада затечено у прошњи. Међутим, и без ових података, из свакодневног искуства видљиво је колико деце је изложено прошњи и другим видовима рада на улици. Због тога се, истичу оне, поставља питање које су надлежности комуналне полиције и намеће потреба додатне едукације полиције која сусреће ову категорију деце. Као починиоци злоупотребе дечјег рада у највећем броју случајева (20) појављују се родитељи, у једном случају реч је о сроднику, док је у једном случају реч о познанику. Управо ови подаци указују да интервенције центара за социјални рад морају бити усмерене на породицу и да је неопходно применити неку од мера породичноправне заштите.
