Пре него што су авиони повезали континенте, теретни бродови били су један од најјефтинијих начина за дуга путовања. Данас је укрцавање путника на радне бродове постало реткост, али преостале линије и даље стижу до места која не посећује ниједан крузер.
Када теретни брод пристане у Кељон на југу Чилеа, путници журе да пронађу место за спавање у кафетерији или на отвореној крми. Они који су платили нешто више добијају седиште налик оном у авиону, пре него што брод око поноћи крене на тродневно путовање кроз архипелаг Чонос.
На острвима нема путева и аеродрома, а многа насеља немају другу редовну везу са спољним светом. Теретни бродови им доносе храну, гориво, аутомобиле и друге потрепштине, док се малобројни путници искрцавају у местима за која већина Чилеанаца никада није чула.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Како пише Си-Ен-Ен, овакав начин путовања опстаје у појединим удаљеним крајевима, али све мање бродских компанија жели да прима туристе. Пандемија, строжа безбедносна правила, ратови, пиратерија и додатна одговорност према цивилима готово су угасили некада развијену нишу туристичке индустрије.
Пре пандемије постојало је неколико већих агенција специјализованих за путовања теретним бродовима. Данас су остале само ретке компаније које нуде ограничен број линија у Балтичком мору, северном Атлантику и јужном Пацифику.
Златно доба путовања теретним бродовима
Теретни бродови превозили су путнике вековима, али је њихово златно доба трајало током прве половине 20. века, пре него што су редовне дуголинијске авионске линије постале доступне широј јавности.
За многе путнике то није била егзотична авантура, већ најпрактичнији и најјефтинији начин да стигну са једног континента на други. Бродови који су превозили банане из Кариба у Европу понекад су имали десетак путничких кабина, заједничке просторије и трпезарију у којој су путници јели са капетаном и официрима.
Путовање није увек било удобно. Празан брод који се враћао преко Атлантика био је мање стабилан, па су кофери клизили по кабинама, а путници данима патили од морске болести.
ФОТО: Shutterstock/Roylan TkgИпак, филмови из тридесетих и четрдесетих година створили су романтичну представу о „скитничким паробродима“ и бродовима који превозе воће. Путовање теретњаком постало је симбол бекства од уобичајеног живота, дугих разговора са посадом и недеља проведених далеко од копна.
До почетка овог века туристи су и даље могли да резервишу кабину на великим контејнерским бродовима. За мање од 2.000 долара добијали би вишедневно путовање, оброке и прилику да посматрају рад посаде и живот на поморским путевима којима пролази глобална трговина.
Пандемија је убрзала нестанак путничких кабина
Пандемија ковида створила је велики проблем за компаније које су на радним бродовима превозиле неколико цивила. Здравствене контроле, карантини, затварање лука и ограничено кретање посаде учинили су путничку услугу готово немогућом.
Многе линије никада је нису обновиле. Дански Maersk, чија флота обухвата неке од највећих контејнерских бродова на свету, више не прима путнике.
Компаније објашњавају да превоз особа које нису чланови посаде захтева додатне безбедносне поступке, упознавање путника са правилима и њихову пратњу током боравка на броду. Све то повећава трошкове, а не доноси приход који би био значајан у поређењу са вредношћу терета.
ФОТО: Shutterstock/AfdhaluddinПроменило се и безбедносно окружење на мору. Ратови и напади на бродове у појединим регионима, опасност од пиратерије и строже контроле у лукама додатно су смањили спремност компанија да преузму одговорност за туристе.
Теретњаци, осим тога, не плове према туристичком распореду. Поласци се мењају у зависности од терета, временских услова и задржавања у лукама, док путници понекад тек у последњем тренутку сазнају када ће се укрцати или искрцати.
Где се још може путовати теретним бродом
Малобројне теретно-путничке линије опстају углавном тамо где брод није само превозно средство већ и животна веза за изоловане заједнице. Такви бродови и даље плове дуж јужне обале Чилеа и канадске области Кот Нор.
Једном месечно брод полази из Кејптауна, пристаје у две намибијске луке, а затим наставља ка Светој Јелени и острву Аскенсион у јужном Атлантику. Постоје и ограничене могућности путовања између Антверпена и Финске, као и Ротердама и Исланда.
Најпознатији пример успешног спајања терета и туризма је францускополинезијски брод „Арануи V“. Компанија породице Вонг основана је 1954. како би из Папетеа превозила храну, гориво и другу робу до удаљених острва Туамоту и Маркиских острва.
ФОТО: Shutterstock/NaufalnashrКада је осамдесетих година теретни посао запао у тешкоће, власници су одлучили да преуређене кабине понуде путницима. Показало се да постоји интересовање за посету лепим и тешко доступним местима која су сачувала снажан локални идентитет.
У почетку готово да није било организованих излета. Док је посада истоваривала робу, путници су сами тражили мештане који би могли да им покажу острво. Данас могу унапред да резервишу обиласке, слично путницима на класичним крузерима.
Компанија сада више зарађује од путника него од терета, али снабдевање острва није изгубило значај. Брод локалним заједницама доноси робу и економску активност, а одвози њихове производе и повезује их са административним центрима.
„Арануи“ је проширио путовања на Бора Бору, Кукова острва и Питкерн. Због повећане потражње наручен је и други теретно-путнички брод који би требало да повеже Папете са Аустралским острвима.
Путници нису публика већ део бродског живота
Путовање радним бродом нема много заједничког са одмором на великом крузеру. Нема базена, позоришта, тржних центара и свакодневног забавног програма.
Путници највећи део времена проводе читајући, посматрајући море или разговарајући са посадом. Уместо туристичких лука, посећују места у којима се брод дочекује због хране, горива и поште.
Бивши путници описују пловидбе током којих су са истраживачима, лекарима, дипломатама и морнарима делили једноставне кабине и оброке. На путу ка Питкерну, једном од најизолованијих насељених места на свету, међу путницима су били сеизмолози и офталмолог који је путовао да прегледа становнике острва.
У чилеанским лукама теретна палуба може за неколико минута да постане пијаца. Мештани купују робу од возача камиона, док рибари продају свеже шкољке, а продавци нуде пите, чај мате и друге намирнице путницима и посади.
ФОТО: Shutterstock/Feri bangunТакви сусрети представљају главну вредност путовања. Туриста не посматра удаљену заједницу кроз организовану представу, већ стиже истим бродом који доноси намирнице и од којег зависи свакодневни живот мештана.
Може ли еколошко бродарство да врати путнике
Иако се велике компаније не враћају путничком превозу, један нови пројекат показује да овај облик путовања можда није потпуно нестао. Брод „Neoliner Origin“, изграђен за компанију из Сен Назера у Француској, први пут је прешао Атлантик у октобру 2025.
Он плови на линији која повезује Француску са Халифаксом, Балтимором и француском територијом Сен Пјер и Микелон. Покрећу га велика једра, док дизел-електрични систем служи као резерва када нема довољно ветра.
Компанија процењује да тај систем смањује потрошњу горива за око 80 одсто у поређењу са класичним теретним бродовима. Превоз путника био је део пројекта од самог почетка.
Брод има шест путничких кабина, библиотеку, клавир и заједничку трпезарију у којој гости могу да једу сами или са посадом. Сва досадашња путовања била су попуњена, а компанија разматра изградњу још једног брода.
То не значи да се враћа масовни туризам на теретњацима. Пре би могло да настане мало тржиште за путнике који желе спорије и еколошки прихватљивије прелажење великих раздаљина.
Путовање теретним бродом никада није било предвидљиво, удобно или брзо. Управо због тога пружало је искуство које класични крузер тешко може да понуди — могућност да се до удаљених крајева света стигне бродом који тамо не плови због туриста, већ зато што је некоме неопходан.
