Својим неуверљивим наступом у телевизијској емисији у којој је водитељка олако прихватила њену лошу аргументацију, једна студенткиња поништила је себе као мислеће биће
Студенткиња Филозофског факултета. За пленум она нема име и презиме, она је само „звучник“ који преноси оно што јој се каже, нема право на свој став, не осећа тежину идентитета и порекла, а самим тим ни личну одговорност за изговорене речи. Додељена јој је етикета која је до те мере неутрална да звучи уверљиво, а довољно празна да збуни читаву јавност. Такав јој је и тон којим говори – раван, безличан и неупечатљив, али је за њу то сасвим у реду. Научили су је њени пријатељи из пленума да је недостатак харизме њен највећи квалитет те су је зато и делегирали да их представља у једном телевизијском формату који нам се годинама сервира као „царство интелектуалне слободе и различитог мишљења“ – само без интелектуалне слободе и различитог мишљења. Као студенткиња Филозофског факултета она није појединац већ је део анонимне групе приближно толико безличних лица која (наслућујемо) на исти или сличан начин спроводе „вољу пленума“. Уверили су је безимени пријатељи да је бунтовница и револуционарка те да је паметно да гледаоци не троше време на то ко је она. Успут и да, како сама признаје, избегне стварање „култа вође“ јер да је изговорила своје име и презиме у телевизијској емисији истог тренутка би се прокламовала за вођу. Дух колективитета садржан у одлукама које доноси пленум невешто је представила као врхунац демократичности, не примећујући клопку у којој се и сама налази. Тако недовољно животно искусна и једва политички писмена, прихвата здраво за готово све што јој се под плаштом колективитета намеће као њено мишљење. А шта је човек без слободе мишљења, без могућности да преиспитује, да сумња, закључује и бира? Без тога, човек лако постаје неко ко само преузима туђе идеје, веровања и одлуке, без разумевања или личног учешћа. Такав живот више личи на механичко постојање него на свесно живљење, а овим питањем бавили су се многи филозофи. На згради Филозофског факултета читала је натпис „није филозофски ћутати“, али је студенткиња разумела да је у овом тренутку „за њихову ствар“ ипак битније филозофски да заћути.
Дух колективитета садржан у одлукама које доноси пленум невешто је представила као врхунац демократичности, не примећујући клопку у којој се и сама налази
Својим неуверљивим наступом у телевизијској емисији у којој је водитељка олако прихватила њену лошу аргументацију, студенткиња је поништила себе као мислеће биће. Пред очима јавности, њен идентитет свео се на улогу у нечијој представи, на згодан опис који треба да послужи нечијој нарацији. И што је најопасније, без могућности да слободно мисли.
Нејасно је како академска заједница, која је традиционално неговала слободу мишљења, гледа на поражавајуће гостовање једне безимене студенткиње. Зашто се нико не побуни? Који властити интереси спречавају једног интелектуалца да реагује када види да се млади људи тако лако одричу слободе да износе идеје, да истражују и расправљају без страха од цензуре или репресије?
Уосталом, ко је она и зашто да јој верујемо? Кога представља и зашто не стоји иза свог имена и својих речи? Када се безимени људи са упитним идејама представљају као наша будућност, неопходно је укључити све алате критичког размишљања како се не бисмо пробудили у једној таквој будућности.
Још је 1637. године Декарт сматрао да је мишљење суштина постојања (Cogito, ergo sum – Мислим, дакле постојим), али нам је безимена студенткиња 2026. године у једној телевизијској емисији објаснила да је то потпуно безвезе. Па ко поверује, поверује.
