У Бечу је љубав почела као валцер „На лепом плавом Дунаву“, наставила се као „Радецки марш“, а завршила као „Сумрак богова“

Љубав је Хабзбурге погодила као епидемија. Не као нежно осећање из дворских опера и валцера, већ као немилосрдна, наследна болест од које се губи разум, достојанство, понекад и сама глава. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века читав бечки двор изгледао је као раскошна позорница на којој су се, под светлошћу кристалних лустера, у ритму корачница, смењивали занесењаци, меланхолици, самоубице, верски фанатици и људи спремни да због љубави униште и себе и царство.

Због љубави људи изгубе свако осећање достојанства, говорио је цар Фрањо Јосиф, човек који је владао пола века, а ипак није умео да се одбрани од судбине. Његова вољена Сиси страдала је у атентату у Женеви, а он је после њене смрти личио на усамљеног чиновника у црној униформи који механички управља империјом која се полако распада.

Његов брат Максимилијан, сањар и љубитељ лептира, прихватио је да постане цар Мексика, понет амбицијама своје супруге Шарлоте и фантазијом да се европски дворски свет може пресадити у земљу револуција, пустиња и побуна. Док се он бавио лептирима и инсектима, Шарлота је покушавала да влада земљом којом се и данас тешко може владати. Она је у Европи доживела помрачење ума, а Максимилијан се вратио у Мексико где су га стрељали револуционари.

После брата, цар губи и сина јединца, престолонаследника Рудолфа.

Најтужнија дворска романса

Заробљен у несрећном браку и загушен конзервативним бечким двором, Рудолф се опсесивно заљубљује у седамнаестогодишњу Марију Вечеру. Њихова љубав била је мешавина еротике, депресије, страха и жудње за бекством. Нису успели да пронађу место ни у царству ни у сопственим животима. Зиме 1889. пронађени су мртви у дворцу Мајерлинг. Рудолф је прво убио Марију, па себе. Љубав је трајала кратко, али је легенда преживела читав век. Царство је изгубило наследника, а Европа добила своју најтужнију дворску романсу.

„Још памтим легенде старих племена, што за љубав живот губе и умиру када љубе.“ Хајнрих Хајне

После Рудолфа на место престолонаследника долази царев брат Карл Лудвиг – човек који није волео жене већ Бога. Побожан до фанатизма, ходочастио је по Светој земљи, присуствовао мисама и живео као средњовековни аскета у телу аустријског надвојводе. Током ходочашћа 1896. године, у религиозном заносу попио је воду из свете реке Јордан, добио тифус и убрзо умро. Умро је из претеране љубави према Богу.

После Карл Лудвига за престолонаследника долази његов син Франц Фердинанд.

Сарајево 1914.

Сви су веровали да ће управо он спасити монархију. Војник, озбиљан, хладан, страствени ловац и најпожељнији нежења Европе, могао је да бира највеће принцезе континента. Али је изабрао Софију Хотек, чешку дворску даму без „довољно плаве крви“. Због ње је прихватио понижавајући морганатски брак: Софија никада није могла постати царица, а њихова деца нису имала право на престо. На свечаностима није смела да седи поред њега, у поворкама се возила иза њега. Двор ју је годинама понижавао. Ипак, њихов брак био је један од ретких истински срећних међу Хабзбурзима.

Судбина је хтела да обоје умру заједно. У Сарајеву 1914. године, мимо протокола, Софија је седела поред Франца Фердинанда у аутомобилу када је Гаврило Принцип испалио хице који ће запалити Европу.

А онда на сцену ступа човек код кога су се љубав и рат спојили у једну исту страст, која је више личила на ватромет него на љубавну причу.

Начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф дочекао је вест о сарајевском атентату са чудном мешавином туге и одушевљења. Лично потресен јер је изгубио једног од ретких политичких савезника, истовремено је у атентату видео „историјски тренутак“ за рат са Србијом. Као дечак из Кустуричиног филма који плаче за оцем, а истовремено се осмехује новом бициклу. Жалост и радост у истом тренутку.

Буре барута

Тај строги, церемонијални генерал, човек који је веровао у дисциплину, поредак и војну величину, опсесивно се заљубио у дворску даму Вирџинију фон Рајнингхаус – Џини, супругу богатог аустријског индустријалца. У почетку је све изгледало као безопасна дворска романса. Али Конрад није умео да воли умерено. Његова љубав била је буре барута са упаљеним фитиљем.

Написао јој је више од три хиљаде писама. Кажу да је најдуже имало скоро шездесет страна. У тим писмима мешали су се љубав, очај, еротика, филозофија, страх од старости и непрестана опседнутост ратом. Конрад је веровао да човек мора да заслужи љубав подвигом. Није желео да буде тек љубавник удате жене: желео је да као стари римски војсковођа победи у рату, врати се у Беч овенчан славом и тек онда, као прави витез, узме Џини за супругу. Конрад је у том тренутку имао четворо, Џини шесторо деце.

У његовој глави љубав и рат су се неповратно укрстили. Свакодневно је писао љубавна писма и истовремено тражио превентивни рат „против Србије или Италије“. Само током 1913. године двадесет и пет пута је захтевао од цара да нападне. Веровао је да Аустроугарска пропада и да се може спасити само великом катастрофом која ће пробудити њену унутрашњу снагу.

Љубав му није дала мира. Љубав га је гурала ка апокалипси. Џини се дуго није разводила и Конрад је падао у очај. У писмима је звучао као романтичарски песник изгубљен у униформи генерала. Што је био несрећнији, постајао је ратоборнији. У рату је тражио решење за сопствену празнину.

У Сарајеву 1914. године, мимо протокола, Софија је седела поред Франца Фердинанда у аутомобилу када је Гаврило Принцип испалио хице који ће запалити Европу

Када је рат коначно дошао, показао се потпуно другачијим од његових снова. Сви његови стратегијски планови су пропали. Својом кривицом у првој години рата изгубио је милион војника, међу којим и рођеног сина Херберта.

Уместо славе дошли су ровови, милиони мртвих, распад фронтова и полагано умирање царства. Џини се коначно развела и њих двоје су се венчали 1915. године, али ни брак није донео спас. Деца су га се одрекла. Конрад је већ гледао како се свет који је желео да „спасе“ распада пред његовим очима.

Постао је трагична фигура Европе: годинама је призивао рат као доказ живота, а онда дочекао да тај исти рат уништи и царство и свет и све његове илузије.

Хабзбурзима историја није оставила много нежности. Њихово царство називали су „тамницом народа“, али су им ипак, као нека врста епитафа, остали стихови њиховог љутог противника Хајнриха Хајнеа:

„Још памтим легенде старих племена,
што за љубав живот губе
и умиру када љубе.“

У Бечу је љубав почела као валцер „На лепом плавом Дунаву“, наставила се као „Радецки марш“, а завршила као „Сумрак богова“. Љубав убија, зар не?