Због какофоније која влада у јавном простору, о стању електроенергетског сектора, али и о томе шта би Србија у будућности требало да уради како би била отпорнија на овакве и сличне ситуације, разговарали смо са проф. др Зораном Михајловић и уредницом портала „Енергија Балкана” Јелицом Путниковић
Приче о рекордно ниском водостају Дунава, повећаној потрошњи електричне енергије због топлотног таласа који никако да прође, као и информације које последњих дана стижу из региона, пре свега Мађарске и Румуније, унеле су немир међу грађане.
Апел грађанима да рационално троше електричну енергију додатно је, код дела јавности, отворио питање да ли ће овог лета бити довољно струје, али и много важније колико је наш енергетски систем заиста отпоран на екстремне температуре и дуге суше које би у будућности, због климатских промена, могле да постану нова реалност.
О овој теми разговарали смо са проф. др Зораном Михајловић и уредницом портала „Енергија Балкана” Јелицом Путниковић.
КОЛИКО ЈЕ СТАЊЕ ОЗБИЉНО
Питање које је ових дана избило у први план јесте колико је заиста под притиском електроенергетски систем Србије.
„Код нас је ситуација таква да ми око седамдесет посто струје добијамо из термоелектрана и имамо реверзибилну хидроелектрану што значи да има природну батерију. Притом, водостај на Дрини није тако критичан као што је на Дунаву. Имамо ту срећу”, каже Путниковић у разговору за Српски недељник Компас и подсећа на недавну изјаву генералног директора ЕПС-а Душана Живковића да увозимо 10 одсто струје.
ФОТО: Printscreen/Tanjug TV„То значи да у окружењу ипак може да се набави електрична енергија. Електроенергетски систем у нашем региону није угрожен, Мађари и Румуни успевају да балансирају ову ситуацију. Сада се треба потрудити да не дође до већих проблема како у Србији тако и у региону. Наравно, треба послушати и апел да се смањи потрошња струје. Не можемо само чекати да падне киша, па ће бити боље и све ћемо заборавити. Треба се припремити за убудуће. Када кажем припремити, мислим да треба направити систем за хлађење у нашим термоелектранама, тако да не зависимо од водостаја ни Дунава ни Саве”, сматра Путниковићева.
Са друге стране, проф. др Зорана Михајловић истиче да је глобално енергетика под константним притиском и претњама, било кроз немогућност физичке доступности енергената, било кроз волатилност цена и тешкоће при пројекцијама.
„Не можемо само чекати да падне киша, па ће бити боље и све ћемо заборавити. Треба се припремити за убудуће“, каже Путниковићева
„Поставља се питање и испуњења дугорочних уговора јер смо били сведоци да се због глобалних дешавања проглашавају више силе, а то је клаузула у сваком уговору. Српски енергетски сектор је као и светски под притиском криза, праваца снабдевања, потребе за убрзаном производњом електричне енергије, доступности нафте и нафтних деривата, као и гаса. Јако је тешко предвидети дешавања што додатно утиче на енергетски сектор јер је криза у енергетском сектору присутна глобално и само добро припремљене државе ће избећи озбиљне поремећаје”, каже Михајловићева, а потом додаје:
Промене су неопходне у ЕЕС, јер све пројекције говоре да ће Србији требати електрична енергија посебно ради употребе вештачке интелигенције и изградње дата-центара. Готово сваки дан и зими и лети, Србија увози електричну енергију, а има потенцијал да буде извозница електричне енергије. Додатно, губици у дистрибутивној мрежи нису ниски, ма како се чинило. Изградњом високоефикасних гасних електрана би се додатно осигурали снабдевање и балансирање у периодима када обновљиви извори енергије не могу да задовоље потребу за производњом. У скорије време се очекује почетак изградње термоелектране-топлане са азербејџанском страном која ће додатно да допринесе стабилности нашег електроенергетског система”, сматра саговорница недељника Компас и додаје да у овом тренутку земље поред Србије имају много више проблема везано за водостај Дунава.
ФОТО: Milos Miskov/AFP/Profimedia„Од Румуније која не само да је угасила јединицу своје нуклеарне електране, већ је свела и смањила производњу хидроелектране, као и Мађарска која је угасила јединицу своје нуклеарне електране. Међутим, те земље су градиле и имају капацитете који им омогућавају да имају довољне количине електричне енергије. Код Србије ситуација је другачија, јер Србија и у ситуацији немања временских екстрема једноставно нема довољно електричне енергије. Много тога мора да се у овом делу сектора мења и то што пре”, сматра саговорница недељника Компас.
НЕОПХОДНЕ ПРОМЕНЕ
Управо то и јесте једно од основних питања које се намеће овог лета: шта све треба променити како би електроенергетски систем био отпорнији на ситуације у којима смо истовремено погођени екстремним температурама и сушом, али и растом потрошње струје. Због климатских промена сличне прилике ће се понављати и у будућности, зато решење не може бити само чекање да падне киша и поправи ситуацију.
Јелица Путниковић истиче да се енергетска сигурност најбоље обезбеђује када постоје довољне количине свих енергената, у свим условима, иако напомиње да је мало земаља које истовремено имају и нафте и гаса и производњу струје и каменог угља.
„Ми са овим што располажемо, а зна се са чиме располажемо, треба да направимо такав систем да не зависимо ни од температуре ни од водостаја река, али ни од потрошње струје. Европа иде ка електрификацији, полако идемо ка зеленој струји. Показало се да ветропаркови и соларне електране нигде у Европи не могу да надоместе базну енергију.
Базна енергија је или из термоелектрана на угаљ, гас или из нуклеарних електрана. Базни извори дају оно што је сигуран, континуиран напон и снабдевање. Све више имамо батеријских складишта која не морају да буду једина решења. Реверзибилне хидроелектране су заправо електране које имају природно складиште. Инжењери све више проналазе начине како да се што више тога искористи као извор енергије.
Ми у Србији, нажалост, имамо депоније које и даље нису санитарне, на којима се не ради сортирање тога шта је за рециклажу, а шта за спаљивање. Када причамо о изворима енергије треба истаћи и геотермалну енергију која би такође могла да се користи. Ту је и гас, јесте да зависимо од увоза, али са Азербејџаном је направљен договор да се гради гасна електрана код Ниша.
То су нека решења која су могућа ако причамо о томе како изаћи из кризе, како да нам се не деси ово што се десило. Треба да завршимо реверзибилну хидроелектрану Бистрица, да изградимо реверзибилну хидроелектрану Ђердап. Треба видети како да се обезбеди континуирано снабдевање гасом и треба полако ући у причу за изградњу нуклеарне електране”, објашњава уредница портала „Енергија Балкана”.
„Готово сваки дан, и зими и лети, Србија увози електричну енергију, а има потенцијал да буде извозница електричне енергије”, сматра Зорана Михајловић
Зорана Михајловић такође решење не види у ослањању на један извор енергије.
„Ма колико слушали како климатске промене не постоје, оне свакако јесу један од фактора ризика, али све је решиво уколико се прати једна озбиљна стратегија и план деловања који морају да подразумевају усклађивање комплетног сектора, и то кроз нове производне капацитете у области нуклеарне енергије кроз инсталисање малих модуларних реактора, и реверзибилних хидроелектрана, програме подизања енергетске ефикасности која представља практично један вид додатног извора енергије, раст употребе обновљивих извора, и посебно окретање ка изградњи високонапонске мреже, и смањење губитака у дистрибутивној мрежи.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУколико што пре не почнемо да градимо, Србија ће бити нето увозник електричне енергије уместо да напаја регион струјом. Још један битан фактор јесу прекогранична сарадња и формирање заједничке платформе за размену електричне енергије“, каже Михајловићева, док на питање да ли морамо брже да се окрећемо зеленим изворима енергије одговара:
„Србија има најбољи закон о обновљивим изворима енергије у Европи, који је у ЕУ постао пример дефинисања закона. Свакако треба од геотермалне до енергије сунца и ветра, али то такође мора бити синхронизовано са растом других капацитета, као и брзином обезбеђења батерија. Наш енергетски микс је данас у структури са доминантним термосектором, хидро, и јако мало обновљивим изворима енергије, а треба да буде минимум термосектора, раст нуклеарне модуларне, обновљивих извора енергије, и реверзибилне хидро. То су велике промене и то је процес али се мора почети што пре“, истиче наша саговорница.
НИС КАО ДОДАТНА РАЊИВОСТ
Енергетска сигурност Србије, међутим, не зависи само од тога колико електричне енергије можемо да произведемо. Додатни ризик представљају неизвесност око будућности НИС-а. Зорана Михајловић зато упозорава на то да Србија и у овим областима мора да настави да смањује своју зависност и обезбеђује алтернативне правце снабдевања.
„Ако говоримо о решавању питања руског удела у НИС, онда свакако да као земља морамо да сачекамо рокове, а то је крај овог месеца, и видимо да ли унутар НИС добијамо новог власника или не. Нисам сигурна да ће амерички ОФАК унедоглед наставити да продужава лиценце без конкретног решења, па тако морамо бити свесни да неуспех преговора може довести Србију у ситуацију да одреагује на другачији начин, и уз надокнаду преузме НИС. Како год било, решење постоји.
Сада је најважније да се дође до довољних количина сирове нафте, како би рафинерија наставила да производи пуним капацитетом, а чини се да руска страна можда није набавила довољне количине, што уз додатни проблем ниског водостаја Дунава ограничава увоз и испоруку деривата баржама. Важно за привреду и грађане јесте да Србија од 2020. године формира обавезне резерве нафте и деривата, да шири и гради нова складишта управо да би била увек спремна, јер енергетске кризе се неће зауставити, оне постају константа.
Изградња додатних капацитета изискује велике инвестиције али се у овим условима то показало као и те како исправан пут како би се обезбедиле енергетска сигурност и безбедност на овом пољу, значи били смо спремни као држава за овакав изазов и привреда и грађани нису осетили поремећаје у снабдевању током целог периода од увођења санкција НИС-у, јер је држава преузела на себе решавање новонастале ситуације из својих резерви.
Додатно, држава води једну озбиљну политику јер, иако је НИС од прошле године од јануара под санкцијама, ниједан сектор нити појединац нису осетили било какав недостатак деривата, а држава је својим инструментима реаговала, од забране извоза деривата, до смањења акциза 20 одсто, чиме је ризик и раст цена преузела на себе. Наравно да ни то није и не сме бити решење на дужи рок јер то значи мањак прихода у буџет месечно од око 30 милиона евра.
Када говоримо о гасу, ситуација је такође сложена јер се Србији управо због односа унутар НИС уговор о снабдевању гасом од стране Русије продужава у краћим роковима, на по три месеца. То директно утиче на раст небезбедности сектора. Оно што је јако важно, Србија је у претходним годинама стратешки одреаговала јер је осим једне руте и једног добављача гаса, изградила још један гасовод, и једну интерконекцију, па тиме обезбедила поред руског гаса и азербејџански гас, чиме се смањује степен осетљивости. То не значи да смо гасно безбедни, али јесмо у бољој позицији него што смо били, па је управо ради тога важно да наставимо са изградњом интерконекција са другим земљама, како бисмо имали више могућности за набавку гаса; изградња нових гасних интерконекција са државама у региону омогућава диверзификацију не само праваца већ и добављача јер нам отвара простор за приступање већем броју испоручилаца природног гаса. Поред тога нема ниједног разлога да не учествујемо у изградњи вертикалног гасног коридора који креће од Грчке, преко Румуније и Бугарске, Мађарске, Молдавије и Украјине, који ће бити финансиран од стране САД, и на тај начин обезбедимо још један правац дотока гаса.
Овај правац је веома битан јер ће по капацитету омогућити количине природног гаса за снабдевање нашег тржишта у будућности, јер пројекције су да ће због повећане понуде на тржишту ЛНГ доћи и до изједначавања цене у блиској будућности са ценом природног гаса који се допрема цевоводним системом. Поготово је битно да се нагласи да изградњом нових подземних складишта пружа се могућност набавке и складиштења природног гаса у периодима када је најповољнија цена.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПРОЈЕКАТ ОД ВЕЛИКОГ ЗНАЧАЈА
Оно што би Србији могло да обезбеди сигурнију будућност свакако је изградња реверзибилне хидроелектране Ђердап 3 о којој се говори деценијама. Овај пројекат коначно прелази из фазе идеје у фазу реализације, а министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић је недавно изјавила да очекује да ће техничка припрема пројекта изградње трајати у наредне три до четири године, да би сама изградња могла да почне након тога и траје шест до седам година.
Михајловићева у разговору за наш лист истиче да је реч о моћном енергетском капацитету важном за будућност.
„Несумњиво један од најважнијих електроенергетских капацитета за будућност и безбедност Србије, један моћан енергетски капацитет, о којем се говори од 1974. године, дакле пуне 52 године. Ова реверзибилна хидроелектрана треба да буде хибридна и да поред употребе воде у ХЕ, има и по 200 MW соларне и електране на ветар, њена изградња је фазна по 600 MW у свакој фази, и прва фаза може бити урађена за три године. Компанија која треба да ради је Bechtel, светски позната и призната компанија у изградњи брана и реверзибилних хидроелектрана. Они су 80 година присутни у енергетици, и имају резултат преко 100 изграђених брана и преко 50 хидроелектрана. Она треба да омогући балансирање енергије, и важна је јер су у питању проверена технологија, висок степен искоришћења, флексибилан рад, као и ниски трошкови експлоатације. Додатно, у електроенергетском систему омогућава акумулацију електричне енергије и временску прерасподелу енергије”, наглашава Михајловићева.
