Док Глобални југ са безбедне дистанце посматра како Вашингтон и Москва узајамно бришу црвене линије, свет се суочава са преседаном: први пут у историји, једна доминантна империја у опадању има технички капацитет да, у случају свог пораза, са собом у амбис повуче читаву планету.
Када је почео сукоб у Украјини многи стручњаци су га прогласили почетком трећег светског рата. Наравно, западни аналитичари су тог Фебруара 2022. године, превидели да је рат заправо почео скоро деценију раније. Поредећи Путина са Хитлером, „мејнстрим“ медији су заборавили да је управо омражени немачки диктатор услед својих претензија према истоку Европе поступао исто, или у многоме слично као НАТО према Русији, и простору бившег совјетског савеза. Источни аналитичари су, пак, подсећали на узроке овог конфликта, од пада Берлинског зида и колапса совјетске империје, преко обећања западне алијансе да се неће ширити ја истоку, па све до НАТО конференције 2008. Године, где су чланство Грузије и Украјине постављени као стратешки циљеви савезништва.
Данас скоро четири или дванаест година од почетка украјинског рата, у зависности кога питате, сведочимо константној ескалацији сукоба, по многоме сличној почетку претходног светског рата, али и по много тога различитој. Док запад, у страху од пада своје империје, и поновној појави мултиполарних центара моћи притиска сваку „врућу тачку“ на планети, исток, или боље речено, „глобални југ“ брани своје интересе пасивно, умногоме ушушкан „нуклеарним кишобраном“ Русије, али и Кине, које предвиђају да је Амерички светски поредак, ако не на издисају, свакако на силазној путањи.
За Вашингтон, признање пораза у сукобу са Русијом је истовремено и признање Кини да је Пацифик слободан зона
Свакако није први пут да глобална империја попут Америке полако губи утицај и контролу над просторима далеко од „матице“, у корист својих конкурената, нити је први пут да таква империја поступа насилно у очувању својој геополитичких интереса, али методе, и капацитет за тотално уништење свих такмаца за глобалну доминацију, данас је већи него икада. Не само због неминовности узајамног уништења, услед сукоба две нуклеарне (у старој геополитичкој терминологији „велике“) силе, већ и због хладноратовске појаве „прокси“ ратова, које због развоја разних технологија: од сателитског надзора преко дронског, а и електронског ратовања, ставља људску врсту у серију преседана када је спирала ескалације конфликта великих сила у питању.
Сама замисао о „спирали“ или „мердевинама ескалације“ није производ војних мислиоца у Кијеву, Москви или Вашингтону, већ мрачно наслеђе хладноратовског нуклеарног планирања. Термин је шезжедесетих година прошлог века сковао Херман Кан, амерички војни стратег, футуролог и један од оснивача утицајног „Хадсон института“. У својој култној студији „О ескалацији“ из 1965. године, Кан је метафорички конструисао мердевине са тачно 44 степеника, подељене у неколико кризних прагова: од првог, безазленог дипломатског укрштања копаља, преко локалних прокси сукоба, па све до финалног, безумног степеника који је назвао „спаљивање планете“. Сама логика ове спирале, како ју је Кан поставио, лежи у психологији застрашивања: повући корак више од противника како би га присилио да устукне. Међутим, Кан је тада упозорио на оно што данас живимо спирала има сопствену, скоро аутономну механику, и када једном пређе праг контролисаног сукоба, актери престају да владају њоме, и она почиње да влада њима.
ФОТО: REUTERS/StringerСпирала или „мердевине ескалације“ представљају геополитички механизам у којем актери постепено подижу улоге у игри, свесни да онај ко први застане губи статус велике силе. То је психолошки и војни замајац у коме свака дефанзивна акција једне стране изгледа као чиста агресија оној другој. Управо ту долазимо до кључне историјске разлике између Кановог времена и данашњег украјинског фронта. Током Кубанске кризе 1962. године, Кенеди и Хрушчов су се пењали тим мердевинама опрезно, држећи отворену „црвену телефонску линију“, свесни да један погрешан корак значи крај човечанства.
Данас је, међутим, хипертехнологизација рата укинула ту врсту опреза. Када западни сателити у реалном времену наводе украјинске тактичке ракете дубоко у унутрашњост руске територије, нападајући саме системе за рано нуклеарно упозорење, Канове степенице се више не прелазе једна по једна. Оне се прескачу у великим кумулативним скоковима, вођене илузијом да се хибридним ратом новог доба може управљати хируршки прецизно и без проливања сопствене крви.
Поглед на историјат украјинског рата показује како тачно изгледа ескалација на делу, где су црвене линије обе стране брисане једна за другом. Првобитни западни залог у виду лаког одбрамбеног оружја и шлемова брзо је прерастао у испоруке артиљерије великог домета, софистицираних ПВО система „Патриот“, а затим и тешких оклопних тенкова „Леопард“ и „Абрамс“.
Није први пут да глобална империја попут Америке полако губи утицај и контролу над просторима далеко од „матице“, у корист својих конкурената, нити је први пут да таква империја поступа насилно у очувању својој геополитичких интереса
Са друге стране, Москва је на почетне војне неуспехе и прелазак рата у исцрпљивање одговорила делимичном мобилизацијом, званичном анексијом четири украјинске области и немилосрдним ударима по енергетској инфраструктури Украјине. Спирала је поново убрзала када су Кијеву испоручене крстареће ракете Storm Shadow, и далекометни ATACAMS системи, на шта је Русија одвратила размештањем тактичког нуклеарног наоружања у Белорусији. Коначно, улазак западних ловаца Ф-16 у ваздушни простор Украјине и укидање вета на коришћење западног оружја за нападе унутар унутрашњих граница РФ, затворили су круг у коме су руски одговори стигли у виду лансирања нових хиперсоничних балистичких ракета средњег домета и извођења отворених вежби за употребу тактичког нуклеарног оружја.
У украјинском сукобу, Глобални југ управо због тога посматра ове мердевине са безбедне, али забринуте дистанце. Они препознају оно што западна бахатост одбија да прихвати: Pax Americana се не брани у Кијеву зато што Вашингтон мари за украјински суверенитет, већ зато што губитак те позиције значи дефинитиван корак уназад на поменутим мердевинама моћи. За Вашингтон, признање пораза у сукобу са Русијом је истовремено и признање Кини да је Пацифик слободан зона.
Историја нас учи да ниједна глобална империја, од Римске до Британске, није мирно спаковала своје заставе и уступила место млађим такмацима. Свака је пре свог уласка у мирне воде историје изазвала велики потрес. Колико год технологија данас била модерна, а ратовање прокси-коришћењем туђе живе силе софистицирано, суштина је остала иста као у време Тукидида и Пелопонеског рата: када доминантна сила види да је конкурент стиже, она покреће спиралу из које излаза нема. Рат у Украјини није почетак краја света, већ крвави почетак краја једне империјалне ере, у којој ће се улози само повећавати, све док се карте потпуно не промешају.
