Шеснаестог августа 1960. године Кипар је постао независна држава. Шездесет шест година касније, датум који је требало да означи коначан раскид са колонијалном прошлошћу и почетак новог политичког живота и даље подсећа на један од најсложенијих спорова у Европи.
Кипар је независност добио после дугог периода британске колонијалне управе и низа преговора у којима су важну улогу имале Велика Британија, Грчка и Турска. Дана 16. августа 1960. у Никозији су потписани уговори о оснивању Републике Кипар, гаранцијама и савезништву, чиме је нова држава и формално успостављена.
Међутим, независност није донела трајно политичко решење. Нову државу чиниле су две главне заједнице – кипарски Грци и кипарски Турци – чији су политички интереси били дубоко супротстављени. Устав из 1960. године покушао је да успостави сложен систем поделе власти, али су политичке кризе и међуетничко насиље убрзо показали колико је тај систем био нестабилан.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Посебно важну улогу од почетка су имале Грчка и Турска. Само успостављање Кипра као независне државе било је повезано са уговорима који су тим државама, заједно са Великом Британијом, дали посебну улогу у очувању поретка на острву. Истовремено, Велика Британија је задржала суверенитет над две војне базе – Акротири и Декелија – које и данас представљају британске суверене територије на Кипру.
Криза је кулминирала 1974. године. После пуча који је подржала војна хунта у Грчкој и покушаја да се Кипар припоји Грчкој, Турска је војно интервенисала на острву. Последица је била подела Кипра која, у различитим облицима, траје до данас.
Острво је фактички подељено на југ, којим управља међународно призната Република Кипар, и север, којим управља Турска Република Северни Кипар, коју признаје само Турска. Између две стране налази се тампон-зона под контролом мировних снага Уједињених нација. Никозија је при томе остала подељена престоница – једна од ретких престоница у свету кроз коју и даље пролази линија раздвајања.
Ипак, Кипар је током деценија успео да постане важан део европског политичког и економског простора. Република Кипар је 2004. године постала чланица Европске уније. Чланство је додатно променило геополитички значај острва, јер се један од најстаријих европских спорова сада налази унутар ширег оквира односа ЕУ, Турске, Грчке и источног Средоземља.
А управо источни Медитеран последњих година поново добија све већи стратешки значај. Откриће налазишта природног гаса у морским подручјима око Кипра, Израела и Египта отворило је ново питање – ко има право на ресурсе испод морског дна и како повући границе између различитих економских зона.
Уједињене нације бележе да је Кипар закључио споразуме о разграничењу своје економске зоне са Египтом и Израелом.
Због тога Кипар данас није само прича о подељеном острву. Он је и пример како се историјски, војни, енергетски и геополитички интереси могу укрстити на релативно малом простору.
У том смислу, годишњица независности 16. августа има посебну симболику. Држава која је 1960. створена као компромис између различитих интереса данас се налази у региону у којем се поново укрштају интереси великих сила, суседних држава и енергетских компанија.
Кипар је зато занимљив и као лекција за разумевање савремене геополитике. Независност сама по себи не значи да су решени сви спорови око територије, безбедности и идентитета. Напротив, пример овог острва показује да политички договор може да створи државу, али да је за трајни мир потребно решити и дубље конфликте који су до тог договора довели.
Шездесет шест година после 16. августа 1960. године, Кипар је и даље независна држава, чланица Европске уније и важна тачка источног Средоземља. Али истовремено остаје подељено острво, са нерешеним односима две заједнице и великим геополитичким интересима који далеко превазилазе његову величину.
Зато прича о Кипру није само прича о прошлости. Она је и прича о томе како један датум из 1960. године и данас одређује односе у источном Медитерану.
