Устанак у Вучангу покренуо је пад последње кинеске династије, али укидање монархије није одмах донело стабилну републику. Наслеђе револуције и данас је део спорења о држави, националном јединству и политичком легитимитету.
Када су се војници у Вучангу побунили у октобру октобру 1911. године, њихова акција није деловала као сигуран почетак краја једног вишевековног поретка. Династија Ћинг преживела је раније устанке и покушавала да се прилагоди кроз реформе. Овога пута, међутим, побуна је покренула талас одвајања провинција од царске власти.
Вучанг, који је данас део Вухана, постао је почетна тачка Синхајске револуције, назване по години традиционалног кинеског календара. За неколико месеци царство је уступило место републици. Последњи цар Пу Ји абдицирао је 12. фебруара 1912, чиме је окончана кинеска монархија.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Та промена није настала само због снаге једне револуционарне организације. У њој су се спојили незадовољство војника, интереси провинцијских елита, отпор политици двора и страх од зависности од страних сила. Људи који су желели крај династије нису нужно имали исти одговор на питање како нова држава треба да изгледа.
Зато је 1911. важна и као пример разлике између рушења поретка и изградње институција. Монархија је могла да изгуби подршку брже него што су републиканци могли да успоставе заједничку власт. Проблем војне силе, провинцијске самосталности и односа према иностранству прешао је из старог система у нови.
Железница и реформе које су појачале отпор
Царска власт покушавала је да модернизује државу, али су њени потези често производили ново незадовољство. Музеј историје Хонгконга издваја две мере из маја 1911: формирање кабинета са снажним присуством царске породице и национализацију железнице. За многе присталице промена то је значило да двор жели реформе које ће очувати његову надмоћ.
Железничко питање повезало је политичке и економске интересе. Провинцијски инвеститори и локалне елите страховали су за уложени новац и утицај, док је ослањање на стране финансијере подстицало сумње у независност државе. Инфраструктурни пројекат тако је постао питање о томе ко управља ресурсима и у чијем интересу.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУстанак у Вучангу успео је јер су револуционарне идеје већ имале присталице у модернизованим војним јединицама. Војска коју је двор развијао ради јачања државе постала је један од носилаца његовог рушења. Реформе су створиле људе и организационе могућности које власт више није могла поуздано да контролише.
Уследила је брза ланчана реакција. Према прегледу Музеја историје Хонгконга, за мање од два месеца 14 од 18 провинција у ужем кинеском подручју прогласило је независност од Ћинга. То није значило да су све желеле трајно раздвајање Кине, већ да су престале да признају право династије да њоме управља.
Сун Јатсен је имао идеју, Јуен Шикај војну снагу
Сун Јатсен постао је најпознатије лице револуције, али није непосредно командовао побуном у Вучангу. У време њеног избијања налазио се у Сједињеним Државама, где је прикупљао подршку. Његов утицај почивао је на дугогодишњем револуционарном раду и везама са кинеским заједницама у иностранству.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПо повратку је изабран за привременог председника републике, проглашене у јануару 1912. Ипак, републиканци нису располагали силом која би лако потчинила читаву земљу. На другој страни стајао је Јуен Шикај, искусни царски војни и политички руководилац, са пресудним утицајем на северу.
Компромис је омогућио абдикацију: Сун је пристао да Јуен преузме председнички положај ако прихвати републику. Династија је уклоњена, али је нова власт зависила од човека чија је снага потицала из старог војног система. Републикански назив државе није сам по себи обезбеђивао поделу власти и поштовање представничких институција.
Једна револуција, различита политичка сећања
Нова република није успела да успостави трајну контролу над целом земљом. Регионални војни руководиоци задржали су сопствене ослонце, а политички спорови наставили су да се решавају и силом. Пад двора отклонио је један центар власти, али није одмах створио општеприхваћен механизам њеног преношења.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНаслеђе 1911. касније је добило различита значења са две стране Тајванског мореуза. На Тајвану се 10. октобар обележава као државни празник Републике Кине. У званичном тумачењу Пекинга револуција представља важну етапу националног препорода, али и процес чије су задатке касније преузели комунисти.
Заједничко поштовање Сун Јатсена зато не значи истоветно разумевање његове политичке заоставштине. У сећању на револуцију укрштају се питања јединства, демократије и права на представљање државе. Вучанг остаје историјски подсетник да се темељна промена облика власти може догодити брзо, док изградња поретка који ће ту промену одржати траје много дуже.
