Према свим правилима дигиталног доба, фудбал је морао да постане некако мањи, краћи, сажетији, да стане, ако је могуће, у један Инстаграм рилс. А догодило се управо супротно
Почело је. Дословно пола света више не рачуна време у односу на посао, излазак или кафу с пријатељима. Све обавезе уклапају се тако да остане „рупа“ од два сата, таман колико траје, са паузом у полувремену и судијском надокнадом, једна фудбалска утакмица. И тако ће бити све док 19. јула не добијемо новог, или можда старог, првака света.
Да је неко пре двадесетак година покушао да предвиди како ће изгледати 2026. година, вероватно би погодио много тога. Рекао би да ћемо носити рачунаре у џеповима, да ће вештачка интелигенција одговарати на питања, да ће се новине преселити на телефоне, а телевизија на интернет. Вероватно би погодио чак и да ће пажња постати највреднија роба на свету.
Теже би, међутим, погодио нешто друго.
Да ће баш у таквом свету један од највреднијих производа на планети остати скоро непромењен.
Јер док се готово све око нас убрзава, скраћује и прилагођава новим навикама публике, фудбалска утакмица и даље траје деведесет минута. Често и више. Није скраћена да би била привлачнија млађим генерацијама. Наравно, сама игра се мењала. Постала је бржа, интензивнија и физички захтевнија него икада раније. Мењали су се тактика, правила, телевизијска продукција и технологија. Али оно најважније остало је исто. И даље тражи време. И даље од људи очекује да буду ту од првог до последњег звиждука судије. А ипак, никада није била популарнија.
То је можда један од најзанимљивијих парадокса савременог света. У тренутку када стручњаци упозоравају да млађе генерације све теже одржавају пажњу, када се медији боре за сваки секунд времена својих корисника, а друштвене мреже обликују садржај тако да може да се конзумира готово успут, пет милијарди људи ће током наредних неколико недеља провести сате и сате гледајући утакмице које трају деведесет и кусур минута.
Према свим правилима дигиталног доба, фудбал је морао да постане некако мањи, краћи, сажетији, да стане, ако је могуће, у један Инстаграм рилс. А догодило се управо супротно.
ФОТО: REUTERSТокови новца
У последњих деценију и по, две, скоро да не постоји индустрија коју интернет није окренуо наглавачке. Музичка индустрија више не личи на ону из времена CD-ова. Филмски студији одавно воде битку са стриминг-платформама. Новине се боре за опстанак, телевизије за публику, а друштвене мреже за пажњу. Све се променило. Само је спорт, а пре свега фудбал, наставио да расте.
За одговор на питање „зашто“, као и обично, треба пратити токове новца. Компаније које су изградиле дигитални свет све више улажу управо у спортска права. Крајем 2022. године Јутјуб је платио око 14 милијарди долара за седмогодишња права на NFL Sunday Ticket, пакет преноса утакмица америчког фудбала. Амазон је неколико година раније издвојио више милијарди за преносе NFL-а четвртком увече, док је Епл ушао у посао са америчком MLS лигом. Чак је и Нетфликс, компанија која је променила начин на који свет гледа телевизију и практично измислила културу „гледаћу кад стигнем“, последњих година почела озбиљно да улази у свет спортских преноса.
На први поглед то делује нелогично. Ако је будућност у садржају који гледамо када нама одговара, зашто технолошки гиганти толико новца улажу управо у догађаје које „морате“ да гледате у тачно одређено време?
Разлог је једноставан. У времену када публика све чешће сама бира када ће гледати филм, серију или информативни програм, спорт је остао један од ретких садржаја који и даље има праву вредност само у тренутку када се догађа. Телевизијске куће и дигиталне платформе одавно су схватиле оно што тржиште неумољиво потврђује из године у годину – људи можда више не гледају исте серије и не читају исте новине, али и даље желе да гледају исте утакмице.
У свету који све више функционише на принципу „погледаћу касније“, најскупљи садржај постао је управо онај који не може да сачека
То се најбоље види на примеру фудбала. Премијер лига је за домаћа телевизијска права за период од 2025. до 2029. године уговорила посао вредан око 8,4 милијарде евра, док приходи од међународних преноса први пут премашују приходе остварене на домаћем тржишту. Истовремено, ФИФА очекује да ће само од телевизијских права за Мундијал 2026. инкасирати више од четири милијарде долара.
Немогућа мисија
Другим речима, у свету који све више функционише на принципу „погледаћу касније“, најскупљи садржај постао је управо онај који не може да сачека.
Филм може да сачека. Док се оде до тоалета или фрижидера по неке грицкалице. Серија такође. Вести ћемо ухватити на мобилном, у ходу. Подкаст можемо да слушамо у колима или аутобусу на путу до посла. Али пенал у финалу Светског првенства не може да се одложи. Гол у деведесет трећем минуту нема репризу у стварном животу. Наравно, може да постоји снимак, може да постоји и хиљаду анализа, али сам тренутак постоји само једном.
И зато највећи спортски догађаји и даље успевају у „немогућој мисији“. Да окупе огроман број људи око исте приче у исто време.
Некада су такву моћ имали историјски догађаји. Слетање на Месец. Пад Берлинског зида. Преноси краљевских венчања. Данас је списак још краћи. А на његовом врху налази се Њ. к. в. Мундијал.
ФОТО: IMAGN IMAGES via ReutersПрема проценама ФИФА, Светско првенство у Катару пратило је око пет милијарди људи. Финале између Аргентине и Француске гледало је више од милијарду и по гледалаца. То су бројке које данас не могу да достигну ни највећи филмови, ни најгледаније серије, ни најважнији политички догађаји. Нико.
Занимљиво је да фудбал до тог положаја није стигао тако што је одбио дигитални свет. Напротив. Никада није био дигиталнији. Голови се данас шире планетом за неколико секунди. Трансфери фудбалера су глобалне вести. Највећи клубови имају стотине милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Меси, Роналдо и остале звезде одавно су постали много више од спортиста. Они су глобални медији за себе.
За наду нема замене
Па ипак, упркос свим телефонима, апликацијама, алгоритмима и платформама, највреднији део читавог система остао је исти као пре 50-100 година. Утакмица.
И то је одговор на оно претходно питање „зашто“. Истина је да се свет, хтео – не хтео, последњих деценија прилагођавао технологији. А фудбал је урадио нешто друго. Прихватио је технологију, али није променио своју суштину.
И даље смо због њега спремни да на деведесет минута заборавимо посао, састанке, телефоне, обавезе и све оно што нам свакодневно одвлачи пажњу. Да откажемо породични ручак. Да испалимо лепшу половину за договорени шопинг. Да шефу кажемо да нам данас „нешто није добро“.
Јер упркос свим чудима које је технологија направила, до данас није успела да пронађе замену за двадесет два човека, једну лопту и наду да ће се, макар у последњем минуту, догодити нешто што ћемо памтити целог живота.
