UVB-76 је већ готово пола века део једне од најдуготрајнијих загонетки савремених војних комуникација
Једанаестог марта ове године, тачно у 9.05 по московском времену, на фреквенцији 4.625 килохерца поново је забележен необичан сигнал. Кроз монотоно зујање једне од најпознатијих мистериозних радио-станица на свету изговорена је реч „акрокрене“.
Вест је први објавио Телеграм канал који прате радио-ентузијасти и аналитичари активности станице UVB-76. За већину људи то је тек куриозитет из света краткоталасног радија. Међутим, у круговима војних аналитичара и безбедносних истраживача свако „проговарање“ ове станице изазива озбиљно интересовање. Разлог је једноставан: UVB-76 је већ готово пола века део једне од најдуготрајнијих загонетки савремених војних комуникација.
Станица UVB-76 почела је да емитује средином седамдесетих година, у периоду када су Совјетски Савез и НАТО развијали сложене системе комуникације намењене кризним ситуацијама и нуклеарном одвраћању.
На фреквенцији од 4.625 kHz станица готово непрекидно емитује исти сигнал, кратак механички тон који се понавља приближно 25 пута у минути. Управо због тог звука радио-аматери су јој дали надимак Зујалица.
Такав сигнал, међутим, није случајан. У војној комуникационој пракси континуирани тон често има функцију одржавања отвореног канала и потврде да је комуникациона мрежа активна. Једноставно речено, сигнал служи као својеврсни heartbeat система.
Зато аналитичари сматрају да UVB-76 највероватније представља део старог, али поузданог система командне комуникације руске војске. У случају потребе, монотон сигнал може бити прекинут кратком гласовном поруком која садржи унапред дефинисане кодове за одређене јединице.
Numbers stations и шифроване поруке
У том смислу UVB-76 није јединствена појава. Током хладног рата десетине држава користиле су numbers stations, радио-станице које су емитовале низове бројева или речи намењене обавештајним мрежама и војним јединицама.
Предност таквог система била је његова једноставност и отпорност на електронско ометање. Један краткоталасни пријемник довољан је да агент или јединица прими поруку, а шифра се дешифрује помоћу унапред договореног кључа.
Разлика је у томе што су многе такве станице нестале након завршетка хладног рата. UVB-76 није. Она и даље ради.
ФОТО: Zhuravlev Andrey/ShutterstockГде се налази Зујалица?
Локација станице дуго је била предмет нагађања. Првобитни предајник налазио се у близини села Поварово, недалеко од Москве, али је после 2010. сигнал премештен на нову локацију, вероватно ближе Санкт Петербургу.
Промена локације потврђена је анализом радио-сигнала и сателитским снимцима напуштеног војног објекта у Поварову, који су истраживачи краткоталасног радија годинама повезивали са UVB-76.
То откриће је заправо показало да станица није никакав „фантомски пројекат“, већ део реалне војне инфраструктуре.
Повремени гласовни сигнали – попут речи „татомари“ или недавно емитованог „акрокрене“ – највероватније представљају шифроване идентификационе кодове.
У руској војној комуникацији често се користе тзв. псеудоречи: изрази који немају значење у језику, али служе као јединствени кодови у комуникационим табелама. Такав систем смањује могућност погрешног тумачења поруке.
Другим речима, оно што нама звучи као бесмислена реч заправо може да буде врло прецизан сигнал за одређену јединицу или процедуру.
Теорија „мртве руке“
Упркос релативно рационалним објашњењима, UVB-76 је током деценија постала магнет за теорије завере. Најпознатија међу њима тврди да је станица повезана са совјетским системом нуклеарног узвратног удара Периметар, познатим на Западу као Dead Hand.
25 пута у минути
Учесталост понављања основног тона који станица емитује готово без прекида
4.625 kHz
Фреквенција на којој већ деценијама емитује сигнал широм планете познат као Зујалица
1975.
Година када је почело емитовање мистериозне војне радио-станице UVB-76
Та теорија претпоставља да константни сигнал станице служи као индикатор да је командни систем и даље функционалан. Ако би сигнал нестао, аутоматизовани систем би могао да протумачи да је командна структура уништена и покрене одређене протоколе. А то звучи, у најмању руку, злокобно.
Већина стручњака сматра да је таква интерпретација претерана. Систем Периметар јесте постојао, а вероватно и даље постоји у модернизованом облику, али нема доказа да је UVB-76 његов део.
Можда је најзанимљивије питање зашто таква станица и даље постоји у доба сателитске комуникације, шифрованих дигиталних мрежа и војних оптичких каблова.
Повремени гласовни сигнали – попут речи „татомари“ или недавно емитованог „акрокрене“ – највероватније представљају шифроване идентификационе кодово
Одговор је вероватно врло прагматичан: краткоталасни радио изузетно је отпоран на уништење инфраструктуре. Докле год постоје предајник и струја, сигнал може да путује хиљадама километара без потребе за сателитима или интернетом.
Због тога многе војске и даље одржавају такве системе као резервни комуникациони канал за кризне ситуације.
Управо зато свако ново емитовање речи или поруке са UVB-76 изазива интересовање. Не зато што је нужно реч о тајном знаку апокалипсе, већ зато што такви сигнали указују на то да негде у позадини савременог света и даље функционише инфраструктура настала у време када је нуклеарни рат био реална политичка опција.
У том смислу је Зујалица много мање мистична него што интернет воли да верује, али је можда зато још занимљивија, јер представља редак, готово нетакнут фрагмент хладноратовског система комуникације који је, упркос променама технологије и политичког система, остао активан до данас.
