Ако сте се некада запитали да ли је теже ући у Европску унију, или из ње изаћи, мој одговор, после шест сати чекања на литванско-белоруској граници, гласи: најтеже је ући у Белорусију
На сам помен Белорусије, просечном Европљанину се намеће читав низ питања: Да ли је тамо опасно? Да ли влада сиромаштво? Има ли репресије и ванредног стања? Зашто је држава, која у свом називу садржи одредницу „бела“, стављена на „црну листу“ Европске уније? И да ли је, уопште, данас могуће путовати у ту земљу, од око девет милиона становника, која слови за највернијег савезника Москве? Многа од тих питања су се врзмала и мени по глави пре поласка, али после неколико дана проведених у њеној престоници, могу рећи да ме је Белорусија пријатно изненадила. Права је штета што домаће туристичке агенције немају у понуди ову дестинацију, јер Минск нуди много тога лепог и вансеријског да се у њему види и доживи.
Рођена сам почетком осамдесетих година прошлог века. Не сећам се најбоље како су изгледала тадашња путовања у иностранство, јер смо породично одлазили на одмор једном годишње три недеље на острво Хвар. Каква је то моћна земља била, а још више њен пасош, сазнала сам тек касније из прича старијих људи. Недавно сам имала прилику да се симболички вратим у ту прошлост и остварим своју дугогодишњу жељу да посетим Минск. Поред осталог, присуствовала сам прослави Дана победе 9. маја, где су ме дочекали колорит црвених застава са српом и чекићем, комунистичке пароле и иконографија која из западне перспективе делује потпуно анахроно.
Копненим путем у Белорусију је, због ригорозних санкција, са Запада данас могуће ући само из правца Литваније, и то уз велике логистичке препреке услед сукцесивног затварања граничног прелаза „Медининкај – Камени Лог“. Ако сте се некада запитали да ли је теже ући у Европску унију, или из ње изаћи, мој одговор, после шест сати чекања на литванско-белоруској граници, гласи: најтеже је ући у Белорусију! Премда је Минск удаљен свега 180 километара, односно око два и по сата вожње од Виљнуса, главног града Литваније, моја аванутура се одужила на осам сати путешествија. Пре три деценије ова граница није ни постојала, а данас је то крута кордон-линија између Европске уније и Евроазијског економског савеза, између НАТО-а и ОДКБ-а, између Запада и Истока. Процедура преласка преко овог савременог „фронта“ је бескомпромисна: сви путници, са комплетним пртљагом, напуштају аутобус, пролазе кроз скенере и детаљне царинске контроле. Срећна околност за мене је била та што држављанима Републике Србије виза за улазак у земљу није потребна, за разлику од многих грађана Европске уније којима је добијање дозволе за улазак постао озбиљан бирократски подвиг.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 2. јула, можете да прочитате цео текст "Иза кулиса пропаганде"
