Ако сте се некада запитали да ли је теже ући у Европску унију, или из ње изаћи, мој одговор, после шест сати чекања на литванско-белоруској граници, гласи: најтеже је ући у Белорусију
На сам помен Белорусије, просечном Европљанину се намеће читав низ питања: Да ли је тамо опасно? Да ли влада сиромаштво? Има ли репресије и ванредног стања? Зашто је држава, која у свом називу садржи одредницу „бела“, стављена на „црну листу“ Европске уније? И да ли је, уопште, данас могуће путовати у ту земљу, од око девет милиона становника, која слови за највернијег савезника Москве? Многа од тих питања су се врзмала и мени по глави пре поласка, али после неколико дана проведених у њеној престоници, могу рећи да ме је Белорусија пријатно изненадила. Права је штета што домаће туристичке агенције немају у понуди ову дестинацију, јер Минск нуди много тога лепог и вансеријског да се у њему види и доживи.
Рођена сам почетком осамдесетих година прошлог века. Не сећам се најбоље како су изгледала тадашња путовања у иностранство, јер смо породично одлазили на одмор једном годишње три недеље на острво Хвар. Каква је то моћна земља била, а још више њен пасош, сазнала сам тек касније из прича старијих људи. Недавно сам имала прилику да се симболички вратим у ту прошлост и остварим своју дугогодишњу жељу да посетим Минск. Поред осталог, присуствовала сам прослави Дана победе 9. маја, где су ме дочекали колорит црвених застава са српом и чекићем, комунистичке пароле и иконографија која из западне перспективе делује потпуно анахроно.
ФОТО: Сенка Д. Павловић Чотрић / Уступљена фотографијаКопненим путем у Белорусију је, због ригорозних санкција, са Запада данас могуће ући само из правца Литваније, и то уз велике логистичке препреке услед сукцесивног затварања граничног прелаза „Медининкај – Камени Лог“. Ако сте се некада запитали да ли је теже ући у Европску унију, или из ње изаћи, мој одговор, после шест сати чекања на литванско-белоруској граници, гласи: најтеже је ући у Белорусију! Премда је Минск удаљен свега 180 километара, односно око два и по сата вожње од Виљнуса, главног града Литваније, моја аванутура се одужила на осам сати путешествија. Пре три деценије ова граница није ни постојала, а данас је то крута кордон-линија између Европске уније и Евроазијског економског савеза, између НАТО-а и ОДКБ-а, између Запада и Истока. Процедура преласка преко овог савременог „фронта“ је бескомпромисна: сви путници, са комплетним пртљагом, напуштају аутобус, пролазе кроз скенере и детаљне царинске контроле. Срећна околност за мене је била та што држављанима Републике Србије виза за улазак у земљу није потребна, за разлику од многих грађана Европске уније којима је добијање дозволе за улазак постао озбиљан бирократски подвиг.
Ко пожели да снима филм из времена СССР-а, у Минску добија бесплатну сценографију! Метро станице носе носталгичне називе као што су „Лењинова“, „Октобарска“ или „Комсомолска“, и веома су уредне, као уосталом и сви подземни пролази.
Белорусија је претежно равничарска земља, с највишим врхом од свега 346 метара надморске висине. Одликују је простране мочваре и густе шуме од којих су поједине под заштитом УНЕСКО-а. Минск се удобно сместио на обалама река Свислач и Немига. Први пут се град у историјским списима помиње 1067. године, а само порекло имена обавијено је легендама. Једна од њих говори о диву Менесу, који је у својој воденици млео камење и правио хлеб за поданике. Наводно је излазио само ноћу да би хватао људе које је претварао у своје робове, све до дана када су се његови потчињени побунили и, уз помоћ чаробњака, спалили воденицу и протерали дива. У знак сећања на дива Менеса настало је име града. Етнографи пак сматрају да град носи име по старом водотоку Менка.
Историја овог простора је историја сталних превирања. Минск је био под литванском и пољском влашћу, да би од 1793.године припао Руској империји. Тешка судбина белоруског народа огледа се и у томе што су сопствену државност, али не и пуну самосталност, добили тек 1919. године у оквиру СССР-а, док је пуна независност стигла тек распадом Совјетског Савеза 1991. године. За хиљаду година постојања, Минск је рушен чак десет пута, а најстрашнију судбину доживео је током нацистичке окупације (1941–1944), када је уништено око осамдесет одсто града, а живот изгубило око четири стотине хиљада становника. Због тог јуначког отпора, град је 1974. године проглашен за град-херој, а дан његовог ослобођења – Трећи јули, слави се као Дан независности уз велику војну параду сваке године.
Од Ирине, девојке коју сам упознала у аутобусу и која се понудила да ми буде водич, сазнајем да се по окончању Великог отаџбинског рата приступило обнови града у соцреалистичком, тачније стаљинистичком духу. Објашњава ми да су странци увек изненађени чистоћом овог града, у шта сам се и сама уверила, јер сам у целом граду приметила само два опушка на улици и једну неиспражњену канту за смеће. Док ми Ирина прича како је њима тешко да путују ван граница своје земље, схватам да она не може да разуме моју фасцинацију урбанистичким редом њеног града. Минск са својим непрегледно широким булеварима, бројним парковима и језерима, визуелно делује као изузетно пријатно место за живот. Не вреди ни што поредим њен град са другим европским престоницама, јер она и њена генерација имају другачије ставове.
ФОТО: karp5/ShutterstockОно што сам, као странац у Минску, прво осетила јесте апсолутна безбедност, без обзира на доба дана или део града. Ово је град монументалних пропорција у којем појам „прекопута“ подразумева пешачење од пола километра, а „иза угла“ неретко значи и више од километра. У престоници Белорусије доминирају зграде чији се спољни изглед беспрекорно одржава, на њима нема графита, плаката и трагова вандализма. Све у граду је пространо, чисто и уредно. Необичан је то осећај, јер сам се вратила у године мог детињства. Рецепционарка у хотелу у којем сам одсела обучена је била у одећу која се тада носила. Љубазно ми је препоручила неколико ресторана с традиционалном кухињом. Изабрала сам локал на углу Лењинове и улице Комунистичког савеза омладине, наспрам зграде белоруског КГБ-а.
Очекивала сам, поучена искуством из деведесетих година прошлог века, економски опустошену земљу – празне рафове, редове и рестрикције. Уместо тога, затекла сам град с више модерних тржних центара него што их имају много западноевропски градови. Због санкција, западни модни брендови и ланци исхране су се трансформисали, па некадашњи McDonald’s сада успешно послује под именом домаћег бренда Мак.бy, док су и други ланци, попут KFC-а или Burger King-а, нашли своје моделе опстанка, али тако да све функционише потпуно нормално. Толико о моћи и дометима једностране пропаганде! С друге стране, постоји и култни ГУМ – робна кућа која је задржала ентеријер и шарм осамдесетих, смештена на централном Булевару независности који се протеже на фасцинантних петнаест километара.
Док шетате градом, чини вам се да Минск није имао историју пре и после Октобарске револуције. Државни и градски симболи, грб, застава, имена институција и називи улица и даље су директно наслеђе совјетске епохе. Ко пожели да снима филм из времена СССР-а, у Минску добија бесплатну сценографију! Метро станице носе носталгичне називе као што су „Лењинова“, „Октобарска“ или „Комсомолска“, и веома су уредне, као уосталом и сви подземни пролази. С друге стране, Минск има и много модерних здања, европских брендова и шопинг молова.
ФОТО: Сенка Д. Павловић Чотрић / Уступљена фотографијаПремда град Минск броји скоро два милиона становника, његов историјски и културни центар може се обићи лаганим ходом за два дана. Обилазак је најбоље започети у Горњем граду, историјском језгру где се организују све значајне манифестације. На Тргу слободе, одакле се пружа леп поглед на реку Свислач, налазе се Градска кућа с торњем и сатом, као и саборни православни храм Свете Тројице. Одмах поред су туристима незаобилазне Зубитска и Интернационална улица, боемске четврти крцате кафићима и ресторанима. Свега две аутобуске станице одатле удаљен је Музеј историје Великог отаџбинског рата, смештен у парку Победе поред монументалне Тријумфалне капије, који је неизоставна станица за разумевање белоруског идентитета.
У непосредној близини Горњег града налази се пространи трг на коме доминира монументална зграда Палате Републике, место где се одржавају концерти и културне манифестације, као и Музеј минијатура, најпосећенији музеј у Минску у коме су изложене макете најзначајнијих националних грађевина. Највећи градски парк Горки са спомеником истоименом писцу, идеално је место за породичну забаву са главном атракцијом – Ферис точком високим 54 метра. Парк излази на обале реке Свислач где се налази најлепши кварт Минска, живописно предграђе Тројецкоје, препознатљиво по црвеним крововима старих зграда и узаним каменим улицама. Назив потиче од оближње цркве Свете Тројице из 1390. године, а у близини је и монументално здање Бољшог театра из 1933, као и „Острво суза“ до којег се стиже мостом, а на коме се налази капела подигнута у част совјетских војника погинулих у Авганистану. Недалеко одатле је меморијални Споменик слободе, обелиск висок четрдесет метара у чијем подножју букти вечна ватра, упаљена 3. јула 1961. године, а на којем су урезане четири најзначајније сцене из рата.
Процедура преласка преко овог савременог „фронта“ је бескомпромисна: сви путници, са комплетним пртљагом, напуштају аутобус, пролазе кроз скенере и детаљне царинске контроле.
Епицентар стаљинске архитектуре јесте Трг независности, на којем су смештене зграде Владе, Централне изборне комисије, Централног уреда поште и Универзитета, уз монументалну скулптуру Лењина. На том месту доминира и чувена „црвена“ црква Светог Симеона и Хелене, коју су комунисти својевремено претворили у биоскоп, као и хотел „Минск“ у коме сам била одсела. Резервација смештаја је уједно била и једина реална потешкоћа на овом путовању – због финансијских санкција, смештај у Белорусији је немогуће резервисати преко уобичајених апликација за букирање, већ се морате окренути алтернативним платформама или директном контакту. Управо са тог трга почиње Авенија независности, најдужа улица у граду која је кроз историју мењала име чак четрнаест пута. У њој се налазе Централна књижара, зграда белоруског КГБ-а и поменута робна кућа у којој имате утисак да је време стало. На њеном крају налази се футуристичко чудо и прави архитектонски драгуљ – Национална библиотека Белорусије, која на двадесет и три спрата чува преко четрнаест милиона књига и нуди фантастичан поглед са видиковца.
Један од симбола Минска јесу и чувене Куле близнакиње, прва и последња монументална грађевина коју путник види уколико долази аутобусом у овај град. Изграђене су 1952. године и представљају леп пример класичне совјетске архитектуре. Мештани, међутим, нису пресрећни када неко од туриста залута унутар њиховог стамбеног дела, како би свој боравак овековечио селфијем с овог места. Некадашња сива индустријска зона у Октобарској улици претворена је у средиште уличне уметности и хипстерске супкултуре. То је једино место у граду где ћете видети фасаде прекривене муралима и графитима, а данас је то најбучнија улица у граду, препуна модерних барова и дом Савремене галерије уметности.
Минск је град који вас приморава да оставите по страни поједностављене политичке наративе. Ако апстрахујемо природу политичког система и специфичан начин управљања земљом, престоница Белорусије у урбанистичком и социолошком смислу представља фасцинантну тачку сусрета Истока и Запада – место где се прожимају совјетска радна дисциплина и европски комфор, остављајући посетиоцу прилику да извуче оно најбоље из оба света.
