Империјализам не захтева да се на туђој територији постави застава или пошаље гувернер. Довољно је да моћна држава одлучује ко ће управљати мањом и слабијом земљом, под којим условима и у чију корист ће бити коришћена њена природна богатства, пише Гардијан.
Отмица венецуеланског председника Николаса Мадура по наређењу Доналда Трампа, постављање његове заменице Делси Родригез на место председнице, а затим и потписивање споразума којим је петина доказаних резерви нафте у Венецуели уступљена Сједињеним Америчким Државама, представљају савремену верзију дипломатије топовњача из 19. века. Промена режима омогућила је Америци да добије жељене комерцијалне повластице.
Такав опис вероватно неће узнемирити Трампа. Ипак, требало би да га забрине то што је преценио вредност свог неоколонијалног плена. Додатна производња нафте коју би Венецуела требало да покрене могла би једног дана да допринесе паду цена, али то се неће догодити ускоро.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Оно што Трамп назива „највећим нафтним споразумом у историји” неће снизити цене горива на америчким пумпама пре новембарских избора за Конгрес. У тренутку када се велики број америчких бирача мучи да плати рачуне за енергију, тешко је видети како ће још неискоришћено богатство басена Ориноко помоћи кандидатима Републиканске странке.
Венецуеланска нафта неће брзо појефтинити енергију
Амерички председник промовише идеју да захваљујући фосилним горивима преображава индустријски пејзаж Сједињених Држава. Иако би преузимање венецуеланске нафте могло да буде изузетно профитабилно за неколико одабраних компанија, очекивана зарада и даље је мала у поређењу са величином америчке привреде.
Трамп, дакле, не добија јефтину енергију, већ спектакл америчке моћи. Њему би и то могло да буде довољно.
Још пре него што је Мадуро заробљен, Трамп је одлучио да венецуеланска нафта припада Сједињеним Државама. Венецуеланском лидеру понуђен је одлазак у изгнанство уколико Вашингтону преда оно што тражи. Када је оклевао, америчка армада окупила се код обале Венецуеле.
ФОТО: REUTERS/Leonardo Fernandez ViloriaТрамп, међутим, није заменио Мадура Маријом Корином Мачадо, представницом демократске опозиције. Уместо тога, подржао је део ауторитарног режима способан да обезбеди нафтна поља од амбициозних војних генерала и истовремено поштеди Сједињене Државе трошкова директне окупације.
Делси Родригез као посредник америчке моћи
Сједињене Државе не управљају Венецуелом непосредно, али свој утицај спроводе посредством Делси Родригез, дугогодишње социјалисткиње и некадашње истакнуте представнице власти. Она сада преобликује чавизам, револуционарни покрет који је покренуо Уго Чавез, прилагођавајући га новим околностима и изазивајући гнев дела левице.
ФОТО: TANJUG/Miguel Medina/Pool Photo via APРодригезова је компанији North American Blue Energy Partners, познатој под скраћеницом Nabep, доделила вишедеценијске концесије за 17 нафтних поља у Венецуели. Директор компаније Алехандро Бетанкур, контроверзни венецуелански нафтни милијардер, појавио се у Каракасу током овонедељне посете америчког секретара за енергетику Криса Рајта.
Компанија Nabep је затим Пентагону без трошкова за америчке пореске обвезнике уступила власнички удео од 35 одсто. Такво преплитање државне моћи, војних интереса и приватног капитала показује да венецуеланска нафта није само економско, већ и стратешко питање.
Оптужбе за „јенкијевски империјализам” дуго су одбациване као предвидљиви израз антиамериканизма. Трамп их је, међутим, претворио у повод за америчко хвалисање.
Двеста милијарди долара не гарантује развој Венецуеле
Делси Родригез тврди да није ничија марионета. Према њеним речима, сарадња са Трампом донеће Венецуели нове инвестиције и могла би да створи око 200 милијарди долара прихода од нафте.
Неравноправни споразуми су, међутим, током историје често доносили корист локалним владарима и посредницима. Право питање није само колико ће новца стићи у земљу, већ какву ће привреду и какав друштвени поредак тај новац створити.
Приходи од нафте нису исто што и суверени развој. Земља може да извози огромне количине природних богатстава, а да њени грађани од тога немају довољно користи, посебно ако се одлуке о производњи, улагањима и расподели прихода доносе под снажним спољним притиском.
Трампов договор зато отвара питање да ли ће Венецуела добити прилику да обнови сопствену економију или ће пре свега постати извор сировина за америчке компаније и средство за демонстрацију политичке моћи Вашингтона.
Трамп принуду представља као величину
Трамп се понаша као насилник са школског игралишта којем је поверена најмоћнија војска на свету. Принуду изједначава са величином, а суверене државе посматра као играчке којима може да располаже.
ФОТО: RS/MPI/Capital pictures/ProfimediaАмеричку моћ користи како би хранио сопствени незајажљиви его. Недавно је чак тврдио да је значајнија историјска личност од Цезара, Џингис-кана, Наполеона, Стаљина и Мао Цедунга.
Венецуела је у таквој политици истовремено извор нафте, позорница за показивање силе и упозорење другим државама. Уместо дугорочне стратегије која би јачала амерички углед и савезништва, Трамп бира непосредну корист, политички спектакл и послове доступне привилегованим компанијама.
Када напусти политичку сцену, други ће морати да обнављају оно што је расипао – ауторитет Сједињених Држава, њихова савезништва и међународни углед. Цена такве политике могла би да буде много већа од вредности нафте коју је Америка обезбедила.
