Холивуд је машина за производњу звезда. А Кијану Ривс је човек који је покварио машину
Фотографија није била нарочито занимљива. Један човек у њујоршком метроу устао је да би неко други сео. Није спасао ничији живот. Није зауставио воз. Није чак ни погледао да ли га неко фотографише.
За неколико сати фотографија је обишла свет. Вероватно не само зато што је на њој био Кијану Ривс. Него зато што, изгледа, живимо у времену у којем обична пристојност делује као ексклузива.
Од тада као да се свет утркује да пронађе нови доказ да је Кијану Ривс стварно такав. Сваких неколико месеци појави се нова прича. Кијану седи сам на клупи и једе сендвич. Стрпљиво разговара са бескућником. Свира бас са бендом Dogstar по клубовима у којима би могао да буде обичан гост. Донира милионе дечјим болницама, али за то се сазна тек када неко други то случајно открије.
И сваки пут реакција је иста – није могуће да је стварно такав.
Одабрао праву пилулу
Занимљиво је што се готово сваки покушај да се та прича разоткрије и банализује као маркетиншка подвала заврши истим закључком. Већина тих ситних, наизглед неважних епизода заиста се догодила. Као да је у машини која деценијама производи холивудске звезде остала једна грешка коју нико није умео да исправи.
У Матриксу је његов јунак Нео бирао између плаве пилуле, која чува удобну илузију, и црвене, после које више нема назад. Кијану Ривс никада није тврдио да живот личи на филм. Али гледајући га последњих тридесетак година, човек се ипак запита да ли је негде успут одбио ону холивудску пилулу. Ону после које глумци престану да буду људи и поверују у сопствену легенду.
Кијану никада није имао потребу да објашњава ни своје трагедије. Смрт најбољег пријатеља Ривера Феникса. Ћерку коју никада није стигао да упозна. Губитак жене коју је волео. О томе готово да није говорио. Неки људи бол претворе у аутобиографију. Кијану ју је, како се чини, претворио у начин на који се опходи према другима.
Кад се камере угасе
Ни љубав није покушавао да прилагоди правилима Холивуда. Када се појавио са уметницом Александром Грант, таблоиди су више расправљали о њеној седој коси него о чињеници да двоје одраслих људи делују срећно заједно. Њих двоје нису одговарали. Само су наставили да се држе за руке.
Зато је Кијану Ривс нешто што Холивуд већ дуго не уме да произведе. Није он бољи од других. Није ни савршен. Али нас упорно подсећа колико смо спустили лествицу. Када човек устане у метроу да би неко други сео, то не би смела да буде вест.
А ипак јесте.
У наредним месецима поново ћемо га гледати у новим филмовима, од Outcome до могућег петог наставка серијала John Wick. Поново ће спасавати свет. Такав му је посао.
Али оно због чега га људи воле нема везе са филмовима. Када се камере угасе, Кијану Ривс не игра никакву улогу. Он је само – грешка у Матриксу.
