Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Уколико посматрамо период од 2015. године до данас, биће нам јасно да ЕУ није много урадила по питању проблема са мигрантима. У једном сегменту појачане су контроле спољних граница, али није решен суштински проблем унутрашње контроле

Креативни искораци у погледу геополитичке анализе различитих појава и процеса допринели су дубинском разумевању савремених међународних односа и света који нас окружује. Отуда Доминик Мојси у својој књизи Геополитика емоција анализира континенте кроз емоције, било да је реч о нади, понижењу или страху. Мојси таквим приступом, издвајајући само једну емоцију, настоји да прикаже суштину онога што се дешава у одређеним деловима света. Наду везује за Далеки исток, првенствено за успон Кине и Индије, понижење за арапско-исламски свет, а страх за Европу. Издвојио сам страх са циљем да детаљније објасним европско суочавање са миграцијама и кризама које их прате. Мишљења сам да је Мојси био у праву када је ту емоцију приписао Европи 2008. године и да се до данас ништа није променило у том погледу. Штавише, страх се увећао, а јаз између различитих група на европском тлу се продубио.

Питао сам се да ли да кренем од геополитике страха или пак од миграција као геополитичког оружја, будући да су оба полазишта основана и међусобно промрежена. Одлучио сам се за геополитику страха коју разумем као циљано генерисање и просторно усмеравање страха како би се постигли политички циљеви и обликовао јавни дискурс, односно јавно мњење. Према томе, постављам питање да ли су Европљани свесни да су миграције геополитичко оружје и безбедносна опасност па се због тога плаше или је извор њиховог страха дубоко укорењен у свести грађана, као страх од „другог“?

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА КАРТА

Прво, мишљења сам да је већина Европљана свесна безбедносних опасности и ризика, али да доносиоци одлука на нивоу Европске уније не маре за то. Зашто је то веома опасно? Према Семјуелу Хантингтону цивилизацијске границе су „крваве границе“ и простор са изразитим конфликтним потенцијалом. Имајући у виду да је цивилизацијска подела евидентна у западноевропским државама које се суочавају са различитим цивилизацијама унутар сопствених територија, можемо закључити да су конфликтне линије премрежиле Европу. Цивилизацијска карта европског континента је промењена. У појединим западним политичким и академским круговима миграције су представљене као могући одговор на европско демографско старење и недостатак радне снаге. Према речима Џозефа Наја, САД не желе мигрантским таласима да угрозе Европу, већ да јој помогну да обнови становништво и да доведе младу радну снагу у своје фабрике. Такође, с обзиром на то да је европско становништво све старије, млади људи који долазе у мигрантским таласима моћи ће да бране Европу у будућим потенцијалним ратовима. Нај је најавио једну суштинску промену унутар европског континента, која ни у ком случају не иде у прилог Европљанима. Можда је то један од облика америчке контроле европских савезника?

Француски жандарми прилазе броду са мигрантима — Француски жандарми, 17. јула 2025. године, на чамцу прилазе групи миграната у гуменом чамцу како би их пратили док напуштају обалу северне Француске

Друго, сматрам да међу Европљанима постоји и шири страх од „другости“. Мојси објашњава да у Европи речи попут опасности и катастрофе асоцирају на друге људе и њихове освајачке намере. Страх од „другог“ произилази из географије и демографије, будући да је Европа географски приступачан и демографски релативно празан простор ка ком гравитирају становници Азије и Африке, са значајним демографским потенцијалом. Дакле, освајачки походи нису искључиво војне акције попут бројних историјских примера, већ то могу бити масовне миграције које у одређеној временској перспективи мењају демографску структуру једне државе или континента. Мојси пише да је у Европи највећи страх од тога да може доћи до превласти исламског света и стварања Евроарабије. Самим тим, осим основних егзистенцијалних ризика и претњи, свакако можемо истаћи и страх од губитка контроле над сопственом судбином.

ЕВРОПА КАО ТРАЈНО ОДРЕДИШТЕ

Током историје можемо пратити различите миграције које су утицале на Европу и њен идентитетски, културни, демографски, економски и привредни профил. Присетимо се само таласа миграција са Балкана ка западној Европи и Сједињеним Америчким Државама након Другог светског рата или таласа миграција из источне ка западној Европи након рушења Берлинског зида. Такође, масовне миграције бележимо и унутар ЕУ, из сиромашнијих ка богатијим државама.

Постоје сведочења грађана да у поједина предграђа не одлази ни француска полиција. То је изразит безбедносни проблем који Француска све теже контролише о чему сведоче и последње сцене насиља на улицама након тријумфа фудбалског клуба ПСЖ у Лиги шампиона

Свакако не можемо изоставити ни прве генерације миграната из Африке и Азије, који су се доселили у Европу. Разговарајући са људима из више европских држава могу да закључим да поменуте миграције јесу мењале у одређеној мери идентитетски и културни код Европе, уносиле су и одређене безбедносне неизвесности, али нису учиниле оно што можемо да видимо данас – Европа је све мање европска. Симбол мигрантске кризе постала је 2015. година, иако су њени узроци настали много раније. Ратови у Сирији, Ираку и Авганистану, слом државе у Либији, нестабилност Сахела, сиромаштво, демографски раст и недостатак перспективе у деловима Африке и Азије створили су огроман миграциони потенцијал у европском суседству.

Нереди током антимигрантских протеста — Гори ватра док полиција стоји поред возила и блокира пут како би зауставила антимигрантске демонстранте, у Белфасту, Северна Ирска, 10. јуна 2026. године

Западна Европа постала је крајња дестинација и трајно одредиште. Људи који беже од рата, политичког прогона и разорених држава кретали су се истим путевима као економски мигранти, припадници криминалних структура и одређени радикални појединци или групе. То је од самог почетка отежавало разликовање избеглица којима је заиста потребна међународна заштита од оних који су нерегуларно прелазили границу или су пак злоупотребљавали механизме у вези са азилом. Током последњег великог мигрантског таласа у Европу је стигло неколико милиона људи, најчешће преко Турске и Грчке, а затим балканском рутом кроз Северну Македонију, Србију, Мађарску и Хрватску. Главна одредишта биле су Немачка, Аустрија, Шведска, Француска и друге развијене државе западне и северне Европе.

Европска унија суочила се са унутрашњополитичким и спољнополитичким притисцима. Са једне стране, државе чланице ЕУ нису се усагласиле у вези са мигрантском политиком, те тако Мађарска није хтела да отвори границе за мигранте и одбила је обавезне квоте за прихват избеглица. Такође, и друге државе чланице ЕУ на спољним границама суочиле су се са великим притиском мигрантског таласа, као и транзитне државе на Балкану. Са друге стране, постојао је снажан спољнополитички притисак на државе које нису чланице ЕУ да ускладе своју мигрантску политику са Бриселом. Мађарски пример послужио је као опомена за друге државе, будући да се Будимпешта суочила са казном од 200 милиона евра и додатних милион евра дневно јер је ограничила право на азил и није применила законе ЕУ о миграцијама. То нам показује да су унутрашњополитичка неслагања била уједно и тест европског јединства.

Француска полиција током нереда — Постоје сведочења грађана да у поједина предграђа не одлази ни француска полиција

ЕВРОПСКА (НЕ)СТАБИЛНОСТ

Имајући у виду да државе чланице ЕУ нису положиле тест јединства, а да се проблеми од 2015. до данас све више гомилају, нема дилеме да ће се унутрашњи притисци наставити. Морамо бити свесни да мигрантска криза у Европи није завршена. Тренутно не видимо непрегледне мигрантске колоне ка Европи, али сведочимо ефектима које изазива њихово присуство у западноевропским државама. Почевши од видљиве промене структуре грађана које видимо на улицама Беча, Берлина, Брисела, Париза и других градова, преко политичке поларизације и све израженије антимигрантске политике, до насиља и немилих сцена које изазивају страх и неизвесност.

Сматрам да мигрантска криза у тренутним околностима није само питање граница, већ се тиче унутрашње политике и безбедности европских држава. Иако је било речи да ће развијене европске државе моћи да искористе мигрантски потенцијал у фабрикама и производним погонима, што ће утицати на привредни и економски раст, заправо је дошло до неуспешне интеграције тих људи и огромних новчаних издвајања за социјалну помоћ. Данас можемо да чујемо како вишечлане породице које су се доселиле из различитих делова Блиског и Средњег истока и Африке живе од социјалне помоћи, не знају језик, деца се не укључују у образовни систем, а одрасли нису део тржишта рада. Стиче се утисак да су створене паралелне заједнице које користе бенефите западноевропских система, али се суштински не укључују у његово функционисање.

Француска је добар пример такве поделе, будући да деценијама уназад постоје предграђа као изоловани простори у којима живе горе поменуте паралелне заједнице. Постоје сведочења грађана да у поједина предграђа не одлази ни француска полиција. То је изразит безбедносни проблем који Француска све теже контролише о чему сведоче и последње сцене насиља на улицама након тријумфа фудбалског клуба ПСЖ у Лиги шампиона. Истаћи ћу да нису сви нереди у Француској последица миграција, будући да постоје и други проблеми и извори немилих сцена попут сиромаштва, социјалне неједнакости, криминала, радикалних идеологија и слично. У атмосфери свеприсутног страха, можемо пратити како друштвене мреже додатно подстичу нетрпељивост између различитих група, што је евидентно у актуелним догађајима у Белфасту. Појединачни злочин је посредством друштвених мрежа претворен у напад на читаве етничке и мигрантске заједнице. То показује конфликтни потенцијал који постоји у већини европских држава и који сваког тренутка може ескалирати.

Људи пале бакље и врше насиље прослављајући титулу Пари Сен Жермена у Лиги шампиона — Прослава титуле Пари Сен Жермена у Лиги шампиона кулминирала је озбиљним нередима и насиљем широм Француске, 30. маја 2026. године

Уколико посматрамо период од 2015. године до данас, биће нам јасно да ЕУ није много урадила по питању проблема са мигрантима. У једном сегменту појачане су контроле спољних граница, али није решен суштински проблем унутрашње контроле. Иако су појачане контроле граница, илегални преласци се бележе и даље. Према подацима Фронтекса, број откривених нерегуларних прелаза спољних граница ЕУ током прва четири месеца 2026. године износи нешто више од 28.500 прелаза. То је значајно смањење у односу на претходне године, али не значи да је миграциони притисак трајно отклоњен. Главни извори будућег притиска остају Блиски исток, и Средњи исток и Африка. Главни узроци будућих кретања становништва биће ратови, демографски раст, недостатак радних места, несташица хране и воде и лоши животни услови. Осим тога, миграције могу бити и инструмент притиска, што је Турска користила у својој спољнополитичкој реторици током претходне мигрантске кризе. Дакле, талас може бити покренут уколико једна држава потисне мигранте са своје територије ка другим државама (примера ради Турска ка Европи).

У атмосфери свеприсутног страха, можемо пратити како друштвене мреже додатно подстичу нетрпељивост између различитих група, што је евидентно у актуелним догађајима у Белфасту

Напослетку, иако тренутно не пратимо масовне колоне миграната, дефинитивно сведочимо изразитој мигрантској кризи унутар западноевропских држава. То је проузроковало бројне унутрашње проблеме и питање поверења грађана, који све више своју подршку дају десним партијама које се залажу за антимиграциону политику. На основу тога могу закључити да ће поверење бити велики проблем унутар држава у условима могућих будућих миграционих таласа. Ако поставимо хипотетички сценарио у ком ће грађани већу подршку пружити радикалним решењима мигрантског питања, можемо очекивати домино ефекат насиља, јер ће у том случају радикализација подстицати радикализацију. Према томе, уколико се европске државе не суоче на адекватан начин са унутрашњим проблемима и не стану у одбрану суверенитета и националних интереса, имаће проблем са неповерењем и геополитиком страха као трајним друштвено-политичким стањем.