Позиви дела иранских посланика да земља напусти Споразум о неширењу нуклеарног оружја поново отварају питање будућности иранског нуклеарног програма.
Такав потез имао би тежину која превазилази односе Техерана и Вашингтона: утицао би на поверење у међународне контроле, регионалну безбедност и простор за дипломатски договор, пише Ал Џазира.
Захтев посланика, међутим, није исто што и формална одлука државе о повлачењу. Унутар Ирана постоје различита мишљења о томе да ли би излазак из споразума повећао преговарачку снагу земље или је изложио додатној изолацији. Управо тај спор показује да последице нису једноставне ни за сам Техеран.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Споразум, познат под скраћеницом NPT, почива на три повезана циља: спречавању ширења нуклеарног оружја, мирнодопској употреби нуклеарне енергије и нуклеарном разоружању. Државе без нуклеарног оружја прихватају обавезу да га не набављају, док се мирнодопске активности проверавају кроз систем надзора Међународне агенције за атомску енергију, IAEA.
Чланство зато обухвата и права и обавезе. Оно не забрањује цивилну нуклеарну енергију, али подразумева проверу да нуклеарни материјал није преусмерен ка оружју. Истовремено, споразум садржи обавезу преговарања о разоружању, па његова политичка равнотежа зависи и од понашања држава које већ поседују нуклеарно оружје.
Реч је о глобалном оквиру, па би његово напуштање имало другачији значај од спора о појединачном преговарачком услову. Друге потписнице посматрале би и образложење које Иран нуди: као изузетак везан за конкретну кризу или као преседан на који би се могле позвати и друге земље. Улог би тако превазишао садашњу конфронтацију.
Повлачење није исто што и одлука о бомби
Члан десет споразума предвиђа могућност повлачења ако држава процени да су ванредни догађаји, повезани са предметом споразума, угрозили њене највише интересе. Потребно је да три месеца унапред обавести остале чланице и Савет безбедности Уједињених нација. Обавештење мора да садржи и образложење такве процене.
Зато политички позив на излазак није исто што и покренута процедура. Још мање је исто што и одлука о производњи нуклеарног оружја. Треба раздвојити правни статус земље, њене техничке способности и политичку намеру, јер промена једног од тих елемената не доказује аутоматски промену осталих.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКључно питање остаје могућност независне провере. Генерални директор IAEA Рафаел Гроси је у обраћању Савету безбедности 27. октобра указао да редовне инспекцијске активности у Ирану нису обновљене. Агенција, према његовом излагању, нема неопходан увид да потврди да нуклеарни материјал обухваћен контролама није преусмерен.
Недостатак увида сам по себи не доказује да је донета одлука о изради бомбе. Он, ипак, умањује могућност да се тврдње о мирнодопској природи програма независно провере. Таква неизвесност отежава дипломатију, јер друге државе сопствене процене ризика праве и на основу онога што не могу поуздано да утврде.
Преговарачки притисак са високом ценом
Заговорници повлачења у Ирану тврде да чланство није заштитило земљу од напада и притисака. У њиховом тумачењу, наставак истих обавеза, без видљиве безбедносне користи, изгледа као једнострано ограничење. Тај аргумент може да добије политичку снагу у друштву изложеном рату и санкцијама, али не решава питање шта би дошло после изласка.
Други гласови унутар иранског политичког и медијског простора упозоравају управо на ту празнину. Како показује извештавање о расправи, постоји бојазан да би повлачење створило нове дипломатске и политичке тешкоће. Останак у споразуму и напуштање споразума зато се не могу свести на једноставан избор између слабости и снаге.
Могуће је, дакле, тумачити претњу повлачењем као покушај повећања цене неуспеха преговора. Порука би била да наставак притиска може да угрози и постојећи оквир контроле. Међутим, такав приступ носи ризик да друга страна у њему препозна потврду својих сумњи, уместо разлога за уступке.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНа регионалном плану, већа неизвесност могла би да подстакне суседне државе да преиспитају сопствене безбедносне ослонце. То не значи да би одмах почела трка у нуклеарном наоружању. Значи да би било теже одржавати поверење у правила која треба да спрече такав развој.
Из Гросијевог излагања произлази да би одржив договор морао да садржи проверљив механизам надзора. Иранска безбедносна забринутост и захтев за инспекцијама не могу се решити само декларацијама. Дипломатски напредак захтевао би аранжман у коме стране могу да провере испуњавање договореног, уз разматрање легитимних безбедносних услова рада инспектора.
За Техеран је зато најтеже питање шта би напуштањем NPT-а конкретно добио и како би управљао последицама. Претња може да привуче пажњу преговарача, али формално повлачење могло би да сузи простор за компромис. Разлика између та два исхода одредиће и стварну тежину садашње расправе.
