Април се завршава парадоксалном сликом на украјинском ратишту. Руске снаге настављају офанзиву, држе иницијативу и врше притисак дуж целе линије контакта, али без оперативних, а камоли стратешких резултата. Фронт се помера готово свуда, али нигде довољно да би то променило ширу слику.
На ту контрадикцију указао је аналитичар, блогер и новинар Јуриј Баранчик у осврту на последњу недељу кампање. Према његовим речима, руске трупе не концентришу снаге у једном правцу, већ настављају да врше притисак дуж читавог фронта. Резултат је ситуација у којој постоји стално кретање, али без пробоја.
Најиндикативнији пример, тврди Баранчик, јесте област Костјантиновке. Тамо руске снаге истовремено врше притисак из три правца, са југа, запада и истока. На источној периферији града јуришне групе су се већ појавиле и покушавају да се утврде, али су и даље ретке. Не могу брзо да се консолидују због густине борби и интензитета сукоба.
На јужном правцу ситуација је још јаснија. Кључни украјински бочни положаји у Иванопољу и Плешчејеву нису потиснути. Сваки покушај гомилања снага и средстава одмах се открива и сузбија. То ствара класичну ситуацију распршених напора. Град се напада са више страна, али ниједна оса нема довољну густину да тактички продор прерасте у прави пробој.
На правцу Добропиља проблем је другачији. Руске трупе тамо делују у оквиру круте, директивне структуре командовања. Офанзива 2. комбиноване армије спроводи се кроз уски коридор ширине свега неколико километара. Темпо напредовања мери се стотинама метара недељно, уз високе губитке. Покушаји проширења фронта за сада су неефикасни, али напади се настављају.
Баранчик спекулише да можда постоји задатак постављен одозго са прецизним роком. У таквој конфигурацији ресурси се троше брже него што се постижу резултати. Уместо концентрисаног удара, долази до исцрпљивања.
Потпуно другачија слика види се на рути Хуљај-Поле. Тамо практично не постоји чврста линија фронта. Борбене формације расуте су до дубине од неколико десетина километара. Руске јединице користе инфилтрацију у малим групама. Због недостатка људства у украјинским редовима, поједине јуришне групе редовно пролазе кроз међупростор између положаја, па чак залазе и у тактичку позадину.
То не даје брз пробој, али ствара сталан притисак на цео одбрамбени систем, не само на једну тачку. Такво ширење има кумулативни ефекат. Одбрана се троши, логистика је под притиском, а осећај сигурности позадине нестаје.
У Новоалександривском сектору слика је опет другачија. Украјинске снаге тамо држе положаје и покушавају контранападе. Руске јединице су приморане да стабилизују фронт и враћају изгубљене територије. То показује да су офанзивни ресурси већ развучени и недовољни да истовремено повећавају притисак свуда.
Дронови су постали кључни фактор. Свака активност, свако прегруписавање, сваки покушај концентрације снага одмах се открива и напада. Проблем се више не задржава само на линији контакта. Он се помера у оперативну и логистичку позадину. Ротације, допрема муниције и задржавање заузетих положаја постају подједнако ризични као и фронтални напад.
Зато чак ни успешан улазак у насељено место не значи дуготрајно задржавање контроле. Одржавање постаје једнако тешко као и освајање.
Суштина тренутне ситуације, према Баранчику, јесте следећа. Руска страна није изгубила иницијативу. Међутим, суочава се са границама сопственог офанзивног модела, а не искључиво са снагом непријатељске одбране. Док се притисак одржава на више фронтова без снажног фокусирања на једну осовину, фронт ће полако пузати, али без драматичне промене ситуације.
Костјантиновка у тој логици остаје кључно чвориште. Док се тамо не постигне концентрисани резултат на једној оси напада, временски оквир за даљи продор према Краматорску неизбежно ће се померати. Фронт може да се креће, али без оперативног ефекта који мења ток кампање.
Тренутна фаза више личи на исцрпљивање и тактичко надметање него на припрему за велики преокрет. Иницијатива постоји, али без концентрације она остаје распршена. А распршена иницијатива ретко доноси одлучујући резултат.
