Приближава се премијера филмске биографије Мајкла Џексона и само једна ствар је готово извесна – после гледања поново ћемо имати више питања него одговора
Постоји једна незгодна чињеница у вези с филмом: што се више приближава премијери, то је јасније да неће успети, а можда ни покушати да исприча целу причу о Мајклу Џексону.
Прича, наравно, постоји и врхунска је, али је истовремено превише компликована да би стала у формат који „мора“ да буде и спектакл и заштита Џексоновог наслеђа у исто време.
То се видело оног тренутка када су почеле да цуре информације о доснимавањима, преснимавањима и промењеном завршетку. То се, истина, дешава кад је реч о великим продукцијама, али овде разлог није био темпо, драматургија или тест-пројекције. Проблем је био садржај. Конкретно, начин на који филм третира оптужбе против Џексона за сексуално злостављање малолетника из деведесетих. У неком тренутку постало је јасно да оно што је написано не може да прође кроз правне филтере, па је прича померена уназад, према периоду у којем је Џексон још увек могао да буде приказан без тог бремена на плећима. Другим речима, филм је заустављен пре него што би могао и морао да постане непријатан.
Јер, заправо, на том месту почиње његова биографија коју, по свему судећи, у овом филму нећемо видети. Или барем не на начин који одговара стварности.
ФОТО: PA Images via Reuters ConnecСумња која никада није нестала
Године 1993. Џексон је први пут оптужен за сексуално злостављање малолетника, дечака Џордана Чендлера. Није било кривичне пресуде, али је постигнуто вансудско поравнање којим је затворен поступак изван суда. Та чињеница је годинама била интерпретирана на два потпуно супротна начина: за једне је то био јасан сигнал да је новцем заустављена прича која није смела да се отвори до краја, за друге покушај да се прекине медијски линч који је већ почео да урушава Џексонову каријеру. А чини се да је оно што је остало између те две верзије управо контроверза у којој је Џексон провео остатак свог живота. Без коначног одговора, али с трајном сумњом, која није нестала ни после његове смрти.
Информације о доснимавањима, преснимавањима и промењеном завршетку свакако не доприносе утиску поузданости
Када је 2005. завршено суђење по оптужбама које су се односиле на Гавина Арвиса, правно је све било много чистије. Краљ попа ослобођен је по свим тачкама. Међутим, иако су многи очекивали да то буде његова „рехабилитација“, у ствари је још дубље укоренило поделе. Неверленд је до тада већ престао да буде ексцентрична кулиса и постао место око којег се постављају незгодна питања на која ни суд није дао одговор који би задовољио све стране. Постојао је тај Џексонов измаштани свет у који су деца долазила и остајала, постојали су никад неразјашњени односи који су трајали годинама, структура која је за неке била израз непроживљеног детињства Петра Пана из Герија у Индијани, а за друге аларм који није могао ни смео да се игнорише. Пресуда јесте решила правни случај, али није затворила причу.
Зато је оно што се догодило после његове смрти можда још важније за разумевање тога зашто је овај филм проблематичан. Вејд Робсон и Џејмс Сејфчак нису људи који су се појавили „са стране“. Напротив, они су годинама били део његовог најближег окружења, јавно су га бранили, а Робсон је чак под заклетвом сведочио у његову корист на суђењу 2005. године. Њихова одлука да промене исказе и да, много година касније, у документарцу Leaving Neverland, изнесу оптужбе да су као деца били сексуално злостављани, променила је начин на који се Џексонова „ексцентричност“ доживљава. Иако суд о томе још није донео одлуку, њихове тврдње отвориле су простор у којем више није могуће говорити о „краљу попа“ без тог црног облака који стоји изнад његове крунисане главе.
Утицај на колективна сећања
Ни поменути документарaц није, дакле, донео пресуду, али јесте променио тон разговора. Од тог тренутка, свака нова интерпретација Џексона мора да се суочи с тим да постоје људи који су га јавно бранили, па затим оптужили, и да те оптужбе више не могу да се гурну под тепих. То је тачка на којој се биографија претвара у неконтролисана спорења, супротне верзије и питања која остају отворена.
У том контексту, одлука да се завршница филма помери на период пре него што та питања дођу на ред није неутрална. Она није само драматуршка, него и политичка у најширем смислу, заправо одлука о томе шта ће остати у колективном сећању, а шта ће бити изостављено. Јер није проблем у томе што филм неће моћи да пружи одговор. Проблем је у томе што, по свему судећи, неће ни покушати да постави питање до краја.
ФОТО: Universal PicturesЧак и епизоде које се данас често убацују у шири наратив, као што је помињање Џексоновог имена у документима повезаним с Џефријем Епстином, показују колико је важно задржати линију раздвајања између чињеница и интерпретација.
Није проблем у томе што филм неће моћи да пружи одговор. Проблем је у томе што, по свему судећи, неће ни покушати да постави питање до краја
Његово име јесте поменуто у Епстин фајловима, али, истини за вољу, без оптужби или доказа о било каквом кривичном делу. То је детаљ који лако склизне у сензационализам, али и пример како се Џексонова невероватна биографија стално шири новим слојевима, често без јасне границе између онога што је доказано и онога што је само део ширег контекста.
Зато је питање шта ћемо заправо гледати, или нећемо, у филму Мајкл прилично једноставно. Сигурно нећемо гледати лаж, али нећемо гледати ни целу истину. Гледаћемо верзију која може да функционише као филм, која може да се прода глобално и која може да заштити име које и даље вреди милијарде. У тој верзији ће бити места за генијалност, за детињство које је било све осим нормалног, за дисциплину и перфекционизам који су померали границе поп музике. Биће вероватно и места за пукотине, али не и за оно што би ту причу учинило непријатно сложеном.
А то значи да ће кључни део његове биографије остати ван кадра.
И зато ће, после свих ових година, прича о Мајклу Џексону по свему судећи поново бити испричана тако да се заврши тачно тамо где почиње оно што је најспорније, пре свих оних питања на која још нема коначног одговора. А питање је да ли ће их и бити.
