Феноменолошка анатомија вишедневног бдења на Врачару

О томе шта нам достојанствени редови око Храма Светог Саве говоре о потиснутој потреби за духовним смислом у отуђеном модерном друштву разговарали смо са социологом образовања и културе проф. др Зораном Аврамовићем

У три сата ујутру, када српска престоница углавном спава, око Храма Светог Саве пулсира један потпуно другачији ритам живота. Под светлима рефлектора, у тишини коју тек повремено прекине понеки шапат или дечји плач, вијуга непрегледна људска река. Хиљаде њих, сатима, на врућини која неретко не попушта ни током ноћи, стрпљиво се помера корак по корак. Циљ овог досад невиђеног народног окупљања налази се под сводовима највеће балканске светиње. Васколики народ стрпљиво чека на свега неколико секунди сусрета и физичког додира са Појасом Пресвете Богородице, реликвијом донетом из светогорског манастира Ватопед.

Ова сцена се у Београду понавља већ данима, 24 сата дневно, без престанка. Црква је првобитно планирала да Појас остане свега три дана, али је под притиском непребројиве масе рок у више наврата померан. Када се у једном модерном, убрзаном граду, у ери дигиталне отуђености и дубоких подела, догоди овакав масовни феномен, друштво се налази пред изазовом. Јер, колона око Храма одавно је прерасла оквире чисто религијског догађаја – постала је прворазредни социолошки феномен.

Међутим, има и оних попут професорке социологије Марије Васић, која у редовима на Врачару види чин фетишизације, јер се Појасу приписују натприродна својства и верује у његову натприродну моћ. С друге стране, редитељ Кокан Младеновић ово масовно чекање верника упоређује са психологијом масе на националистичким концертима, наводећи као паралелу Томпсона у Хрватској.

Шта је то што хиљаде људи тера да свесно по страни оставе своје слободно време, комфор удобног дома и премости наизглед непремостиве политичке разлике како би стали у овај ред и понашали се достојанствено како и доликује човеку као савршеном изданку врсте којој припадамо?

ФОТО: TANJUG/ANA PAUNKOVIĆ

Како за Српски недељник Компас објашњава социолог образовања и културе проф. др Зоран Аврамовић, овај друштвени феномен је немогуће површно објаснити, а кључ за његово разумевање лежи у дубоким историјским и социјалним слојевима нашег бића.

У времену када сведочимо наизглед непремостивој друштвеној кризи и политичкој располућености, где су инциденти и агресија на улицама постали наша свакодневица, ред испред Храма Светог Саве функционише као нека врста нереалне аномалије. Људи чекају и по десет сати без иједног ексцеса, кротко, солидарно и мирно.

Аврамовић истиче да се овакав одговор народа може разумети једино кроз историјску улогу Цркве.

– Религија уобиличена у снази верујућег човека је, то показује време, изгледа најјача снага. Мислим да ниједна друга сила као што то уме духовна не може овако да окупи свет и да га држи данима и ноћима – каже Аврамовић и додаје да током свог живота, а одавно је у осмој деценији, не памти да је икада било шта окупило непрегледну реку људи која на достојанствен начин чека на поклоњење хришћанској реликвији.

Религија је најјача снага и ниједна друга друштвена сила не може да окупи свет у оволиком броју

Подсећа да је православље на овим просторима имало интегративну и кохезивну улогу вековима пре него што је српски народ уопште почео да ствара модерну државу 1804. године.

– Вековима се наш човек обликовао у верујућем односу према свету, а тек касније, у 19. веку, долазе наука, знање, уметност…Зато је ово, по мом мишљењу, активација нашег генетског кода који је у нама дубоко усађен. Када видимо све ово, ми заправо видимо да у народу има заиста нешто што треба дубоко поштовати и на чију се снагу треба ослонити – уверен је наш саговорник.

Из те перспективе, мир који влада у непрегледној колони није случајан. Мир је, како Аврамовић наглашава, врховна вредност и биће ове вере, наводећи пример божићног поздрава у коме се каже: „Мир Божији“.

Док свакодневница генерише сукобе и поделе, овај ред функционише као привремено уточиште где све међусобне разлике губе значај пред колективном потребом за смислом живота.

Саборност као лек за усамљеност

Модерна епоха, доминантно обликована либералним капитализмом и технолошком револуцијом, у сам центар друштвених вредности поставила је појединца. Успех, аутономија и самодовољност постали су императиви, али нуспродукт таквог поретка јесте дубока, хронична отуђеност. Живимо у времену где смо преко екрана повезани са целим светом, док истовремено сведочимо епидемији усамљености у реалном животу, подсећа Аврамовић.

Стајање у километарском реду испред Храма, из социолошког угла, нуди радикалан одговор на ову цивилизацијску бољку. Социолог подсећа да православна традиција негује један потпуно другачији концепт међуљудских односа.

– За разлику од политичких идеологија, пре свега либералне која све карте полаже на појединца, основна вредност православља јесте саборност. Сабрање и окупљеност човека око човека, заједништво око породице је за нашу веру кључни појам. То ствара заједницу људи. У свакој проповеди свештеника или нашег патријарха Порфирија, увек ћете чути позив на сабрање – објашњава проф. Аврамовић.

Из тог разлога, колона без краја окупљене око светиње са Атоса постаје специфичан социолошки простор у коме се појединац више не осећа искорењеним. Када човек искорачи из своје изолације и постане део тела које се креће ка истом циљу, дешава се психолошко растерећење.

Зато у реду нема статусних симбола, већ на том месту заједно, раме уз раме, сатима стоје професори универзитета, радници, студенти и пензионери.

Док свакодневица генерише сукобе и поделе, овај ред функционише као привремено уточиште где све међусобне разлике губе значај

– Црква не поништава индивидуалност, она је само оплемењује кроз заједничку молитву и заједнички став према текућим догађајима. То је оно што је чини узвишеном, поготово у овом нашем времену где је индивидуализам у пуном замаху. Стога, ово чекање можемо посматрати и као свестан или подсвесни одговор нашег света на отуђеност модерног доба – указује саговорник Компаса.

Жудња за недоступним

Осим импресивне бројности и дисциплине, оно што сваком посматрачу испред Храма Светог Саве најпре запада за око јесте демографска слика масе. Супротно дубоко укорењеној предрасуди да су религијски ритуали резервисани углавном за старију популацију, у овом својеврсном београдском ходочашћу уочљив је заиста велики број младих људи. Средњошколци, студенти и млади брачни парови са децом чине, рекло би се, супстанцу ове непрегледне колоне.

За Аврамовића ово није само изненађење, већ и јасна порука о правцу у којем се креће духовни живот нашег друштва, нарочито у поређењу са глобалним трендовима.

– Када прођете поред тог реда, видећете апсолутно све узрасте – од средњошколаца и студената, до средовечних и старијих људи. То је цео православни народ у једном реду и то ће, сасвим сигурно, остати забележено у историји. Технолошка цивилизација и нова ера у развоју нашег света слабе духовност и окрећу човека искључиво ка материјалном. У том и таквом свету, ово је апсолутно један узлет који показује да српска духовна компонента није нестала. Чињеница да има толико младог света гаранција је да наша црква неће доћи у ситуацију у којој се, рецимо, данас налази католичка црква на Западу, чије се катедрале масовно празне – подвлачи социолог образовања и културе.

Унутар те младе популације која стрпљиво чека свој секунд молитвене интиме са Појасом Пресвете Богородице, крије се још један, специфичан феноменолошки подтекст – упадљиво је присуство женске популације.

Чињеница да су у овом бесконачном реду бројније жене отвара једно важно социокултурно питање. Појас је, наиме, донет из манастира Ватопед на Светој Гори, територији на којој дуже од хиљаду година важи строго правило аватона, закона који женама забрањује приступ и ступање на тло ове монашке „државе“.

ФОТО: S.S./ATAImages

Светост која је половини становништва Србије географски и канонски трајно закључана, сада је, у форми Богородичиног појаса, дошла малтене на њихов кућни праг.

Аврамовић је сагласан са тезом да управо ова историјска и просторна недоступност појачава мотивацију и одзив православних жена да дођу у додир са „недодирљивом“ светињом.

– То свакако има своју дубоку нит. Подсетићу да одлазак на Хиландар или Ватопед уопште није једноставан ни лак, а за жене је и потпуно онемогућен. Ова реликвија је тек неколико пута у својој историји изнета са Свете Горе. Поред те свести о ексклузивности и недоступности, постоји и дубоки духовни мотив. Појас Мајке Божије са собом носи архетип мајчинства, заштите и плодности. Велики број младих жена у реду препознаје ту везу, оне имају своју личну молитву, читају акатисте и у овом додиру са светогорском драгоценошћу траже утеху и наду за своје породице – тумачи наш саговорник.

Историјски преседан и поглед у сутра

Масовни одзив грађана изненадио је и саму Цркву, која је првобитно планирала знатно краћи боравак реликвије у Београду. Одлука да се врата Храма не затварају 24 сата дневно сведочи о томе да присуствујемо догађају који по свом обиму и интензитету превазилази уобичајене религијске манифестације. Штавише, Аврамовић сматра да је реч о феномену без преседана у новијој српској историји.

Историјски гледано, овакав вид вишедневног непрекидног ходочашћа на једном месту код нас се никада раније није догодио

– У историји наше културе и друштва имали смо велике свенародне догађаје, попут величанствених литија или сахране патријарха Павла. Међутим, историјски гледано, мислим да се овакав вид вишедневног, непрекидног ходочашћа на једном месту, у оволиком обиму, никада раније није догодио. Раније нисмо имали ни овакве комуникацијске могућности, али ово је први пут да сведочимо нечему оволико масовном и дуготрајном – напомиње социолог.

Из тог разлога, феномен београдске колоне не треба посматрати као пролазни тренд или тренутни занос, већ као духовни узлет који ће, према речима саговорника Компаса, „дати крила“ и оставити трајан печат на деценије које су пред нама.

Православље, закључује он, у овом реду потврђује своју улогу историјског стуба нашег постојања, оног који спаја прошлост, садашњост и будућност.

Када се подвуче црта испод сведочења о непрегледној људској реци која данима опасује светињу на Врачару, постаје јасно да колона око Храма функционише као велико огледало савременог друштва. Она нам не говори само о вери у натприродно или о поштовању традиције, већ и сведочи о човеку данашњице.

У свету који нуди пребрза решења, виртуелне односе и инстант материјалне утехе, хиљаде људи на београдском асфалту изабрале су тежи пут кроз свесно жртвовање комфора и вишесатно стајање на врућини зарад неколико секунди молитвене тишине и додира са вечношћу. Та спремност на жртву, кроткост у маси и солидарност међу незнанцима, можда су и највеће чудо које је светогорска светиња донела у Београд. То је доказ да, и поред дубоке друштвене кризе у којој се Србија месецима налази, потрага за миром и дубљим смислом живота у нашем народу није утихнула, већ да је само чекала свој тихи, достојанствени повратак на велику сцену.