Енергетска транзиција не може да се спроводи по истом моделу у свим земљама, јер развијене економије и државе у развоју немају исте потребе, ресурсе нити могућности. Нови извештај S&P Global указује да ће свету истовремено бити потребни бржи развој обновљивих извора, огромна улагања у електромреже и складиштење енергије, али и значајне количине нафте, гаса и угља још деценијама.
Глобални енергетски систем већ потресају геополитичке кризе, поремећаји у ланцима снабдевања, притисак високих цена и честе промене националних политика. Криза у Ирану и затварање Ормуског мореуза нису директно моделовани у извештају, али аутори истичу да такви поремећаји показују колико су земље зависне од увоза енергије осетљиве на несташице и ценовне ударе, пише Financial Times.
Аутори зато предлажу „повратак прагматизму“. Познати економиста и потпредседник S&P Global Данијел Јергин каже да ће енергетска транзиција бити вишедимензионална и да не постоји модел који одговара свима. Извештај је настао после разговора широм света, у којима је тим закључио да се у досадашњим расправама потцењује колико ће енергетска тражња расти у земљама у развоју.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
-
Вуковић: Нема страха од несташица гаса и нафте, али цене забрињавају
-
Србија формирала Управни одбор за стратешку гасну инфраструктуру коју финансира Светска банка
-
Америчке рафинерије раде на граници: Огромна зарада, све већи ризик од слома тржишта горива
-
Марковић: Србија се снабдева без већих проблема, енергетска криза не јењава
Садржај:
Земље у развоју постају главни мотор тражње
Дебате о будућем расту потрошње енергије последњих година често су усмерене на дата центре и вештачку интелигенцију. Међутим, S&P Global процењује да ће главни покретач раста бити тржишта у успону и земље у развоју.
До 2060. године њихова потражња за енергијом могла би да порасте за 60 одсто. То је, како се наводи у извештају, приближно као када би се данашњем светском енергетском систему додала још једна Кина.
Због тога ове земље не могу једноставно да замене постојећу производњу из фосилних горива соларним и ветроелектранама. Оне истовремено морају да проширују целокупне енергетске системе како би задовољиле раст становништва, индустрије, урбанизације и животног стандарда.
Током претходних неколико деценија глобалну тражњу снажно је покретао раст Кине. У S&P Global сада очекују да кинеска тражња постепено достигне плато, док ће нови талас раста стизати из бројних мање развијених економија.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЕнергетска транзиција не значи брзи крај нафте и гаса
Обновљиви извори и електрификација наставиће снажно да расту, али то не значи да фосилна горива брзо нестају из глобалног енергетског система.
Према анализи S&P Global, нафта, природни гас и угаљ могли би и 2060. године да обезбеђују више од половине светске енергије. Они би наставили да имају значајну улогу у производњи струје, индустријској производњи и енергетској безбедности, упоредо са обновљивим изворима.
То подразумева и наставак великих инвестиција у нафту и гас. У сценарију заснованом на садашњој реалности до 2060. било би потребно готово 14 билиона долара улагања у производњу нафте и гаса.
Чак и у амбициознијој путањи смањења емисија било би потребно више од 11 билиона долара. Истраживаче је, како признају, изненадило колико је тај износ висок, јер велики део новца није намењен расту производње већ надокнађивању природног пада постојећих налазишта.
ТРИ ПУТАЊЕ ДО 2060. ГОДИНЕ
S&P Global анализира три могућа правца развоја. Путања смањења емисија тежи ограничавању глобалног загревања на два степена, уз уважавање различитог економског развоја држава. „Путања садашње реалности“ полази од постојећих политика и предвиђа раст температуре између 1,9 и 2,8 степени до краја века. Трећи сценарио представља средњи пут, али подразумева снажно подељен глобални енергетски систем у којем различите групе земаља следе различите приоритете.
Заједничка порука сва три сценарија јесте да ће сигурност снабдевања, цена енергије и степен економског развоја остати важни колико и смањење емисија.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСунце и ветар морали би да расту неколико пута
Ако свет жели много брже смањење емисија, капацитети соларних и ветроелектрана морали би до 2060. године да порасту око осам пута у односу на садашњи ниво.
У земљама у развоју тај раст морао би да буде још драматичнији – чак 18 пута. Али изградња нових електрана представља само један део рачуна.
Када обновљиви извори достигну више од приближно 50 до 60 одсто производње, електроенергетски систем мора да добије много више преносних капацитета и могућности за складиштење струје. S&P Global процењује да би та инфраструктура до 2060. могла да захтева око 50 билиона долара инвестиција.
Технологије попут хватања и складиштења угљен-диоксида и водоника могле би да помогну, али аутори упозоравају да ниједна од њих није универзално решење.
Значајан напредак код батерија способних да дуго складиште велике количине електричне енергије могао би, међутим, битно да промени економску рачуницу.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНето нула остаје далеко за велики део света
Чак и у агресивном сценарију декарбонизације, глобалне емисије не би нестале до 2060. године, већ би пале на око 35 одсто данашњег нивоа.
Неке развијене економије могле би до тада да достигну нето нулте емисије, али већина тржишта у успону и земаља у развоју вероватно не би успела пре краја века.
Почетна смањења емисија релативно су лакша, јер се постижу бољом енергетском ефикасношћу, преласком на друга горива и ширењем обновљивих извора.
Проблем постаје много већи када на ред дођу сектори чије је емисије тешко елиминисати, попут тешке индустрије и транспорта на великим удаљеностима. Управо ту цена сваког наредног корака расте, а број расположивих технологија се смањује.
Достижна су 2 степена, 1,5 степен више није
S&P Global процењује да је ограничење глобалног загревања на два степена Целзијуса и даље могуће, али да би захтевало веома агресивну декарбонизацију развијених земаља и Кине.
То би оставило више простора земљама у развоју чија ће потрошња енергије наставити да расте.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаС друге стране, циљ од 1,5 степен више се не сматра остваривим без неког великог технолошког продора који данас још није познат или доступан.
У сценарију који се ослања на садашње политике и трендове, раст температуре до краја века могао би да достигне 2,8 степени.
При томе и климатске промене саме повећавају потрошњу енергије. Више температуре, на пример, значе већу употребу климатизације и додатно оптерећење електроенергетских система.
Свака земља мора да тражи сопствени баланс
S&P Global зато предлаже нови оквир за процену енергетских политика који истовремено узима у обзир приступачност енергије, сигурност снабдевања, отпорност система, квалитет ваздуха и економску корист.
Једна држава може да повећа енергетску безбедност ослањајући се превасходно на сунце, ветар и друге обновљиве изворе. Друга ће, због сопствених ресурса, мреже, географије или степена економског развоја, морати дуже да користи нафту, гас или угаљ.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУправо ту лежи главна порука извештаја: енергетска транзиција није један глобални пројекат са идентичним технологијама и роковима.
Свет мора истовремено да повећава понуду енергије, смањује емисије, одржава прихватљиве цене и избегава нове стратешке зависности. Пут ка том циљу зато неће изгледати исто у развијеним државама, Кини, Африци, Латинској Америци и јужној Азији.
ЗАШТО 50 БИЛИОНА ДОЛАРА НИЈЕ САМО ЗА ЕЛЕКТРАНЕ
Велика улагања у обновљиве изворе не завршавају се изградњом соларних панела и ветроелектрана. Што је њихов удео у производњи већи, систем мора боље да надокнађује периоде без сунца или ветра. Зато су неопходне нове преносне мреже, складишта енергије, резервни капацитети и системи који могу брзо да ускладе производњу и потрошњу. Када обновљиви извори пређу приближно 50 до 60 одсто производње, ти пратећи трошкови нагло расту.
S&P Global процењује да би до 2060. неопходна улагања у електромреже и складиштење могла да достигну око 50 билиона долара.
ФОТО: Компас/Илустрација
