Просечан грађанин Србије често улази у дуг не да би зарадио, већ да би изгледао као да је зарадио
У савременој економској теорији, концепт дуга је еволуирао из категорије моралног терета (дуг је зао друг, сви га се плаше, и лоше спавамо од њега) у категорију стратешког ресурса (концепт за већу зараду и развој). Међутим, у амбијенту тржишта у развоју, какво је српско, дистинкција између дуга као развојне полуге и дуга као системске омче често зависи од институционалне зрелости и оперативне дисциплине. Као економиста који инсистира на реалном погледу, сматрам да се економија задуживања мора посматрати кроз троделни филтер: државу, привредни сектор и грађанство.
Глобални контекст: Амерички парадокс дуга
Немогуће је анализирати економију задуживања без осврта на Сједињене Америчке Државе, чији јавни дуг премашује 34 трилиона долара. Из перспективе класичне економске школе, ови бројеви указују на терминалну инсолвентност. Међутим, применом реалности, уочавамо да америчка привреда користи дуг као стратешки инструмент глобалне хегемоније, а не само као буџетски дефицит.
Специфичност америчког модела лежи у чињеници да је дуг деноминован у долару – светској резервној валути. То омогућава САД-у да „извози“ инфлацију и финансира сопствену потрошњу на рачун остатка света. Док би за Србију или било коју земљу у развоју овакав ниво задужености значио тренутни колапс и интервенцију ММФ-а, Америка користи дуг као полугу за финансирање технолошке и војне доминације. То је систем где повериоци, парадоксално, постају таоци дужника; Кина и Јапан не могу дозволити крах америчког трезора јер би тиме обезвредили сопствене девизне резерве.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 18. јуна, можете да прочитате цео текст "Економија задуживања – полуга или омча"
