Никада нисмо били ближи звездама, али ни сопственом самоуништењу. Док технологија напредује невиђеном брзином, човечанство остаје заробљено у старим обрасцима сукоба, подела и злоупотребе сопствених достигнућа
Ако постоје дани када насловна страна неког портала говори више о свету него било која анализа, онда је 2. април свакако један од њих. Главна вест тог јутра је успешно лансирање мисије „Артемис 2“, првог лета са људском посадом ка Месецу после више од пола века. Одмах испод ње стајала је Трампова порука Ирану да ће га „вратити у камено доба“.
Два наслова, један испод другог, у свега неколико редова сажела су парадокс времена у којем живимо: никада технолошки моћнији, а никада ближи сопственом самоуништењу.
ФОТО: REUTERS/Steve NesiusПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ
Тридесетпет минута после поноћи, након одбројавања, моћни потисци ракете SLS (Space Launch System) послали су четири астронаута на десетодневни пут око Месеца.
„Артемис 2“ представља мисију у склопу програма Артемис који је покренут 2017. године, а који је директни наследник мисије Аполо, чија је последња, Аполо 17, завршена 1972. године.
Док НАСА планира да њени астронаути бораве на Месецу 2028. године, Кина такође развија сопствени лунарни програм са планом да искрца астронауте 2030. године
Током ове мисије, астронаути неће слетети на Месец али ће се удаљити од Земље више него било која посада у историји.
Мисија Артемис 2 у ширем смислу не представља само повратак на Месец. Она је део далеко амбициознијег плана. Пре свега омогућиће астронаутима да тестирају Орион капсулу у условима стварног свемира и биће кључан корак ка будућим мисијама које за циљ имају дуготрајнији боравак људи на Месецу. У контексту трке великих сила за „освајање Месеца“ она би могла да буде кључна. Док НАСА планира да њени астронаути бораве на Месецу 2028. године, Кина такође развија сопствени лунарни програм са планом да искрца астронауте 2030. године.
„Артемис 2“, такође, представља тест граница људског тела, технологије, организације и покушај да се одговори на питање – да ли је човек спреман за освајање Марса?
ФОТО: Jim WATSON / AFP / ProfimediaОвај велики корак за човечанство не треба посматрати изоловано, део је шире слике технолошког напредка какав историја не памти.
Вештачка интелигенција данас пише текстове, анализира податке, решава комплексне математичке задатке, компонује музику, пружа свакодневну помоћ, примењује се у ратним сукобима, мења професије…Chat GPT постао је својеврсни продужетак наших руку.
Са друге стране, роботи одавно више нису ограничени на мале и велике екране, нити су тек индустријске руке у фабрикама. Данас су део наших домова, истражују океане, користе се у хирургији.
Не треба заборавити ни астрономију која је ушла у нову еру. Док телескоп Џејмс Веб мења поглед на свемир, најмоћнија дигитална камера на свету смештена у Вера Рубин опсерваторији има за циљ детаљно мапирање космоса.
Када све ове чињенице набројимо, делује да је човечанство, посматрано кроз призму науке и технологије, незаустављиво.
ФОТО: TNS/ABACA / Abaca Press / ProfimediaВајзман из НАСА-е и Џереми Хансен из Канадске свемирске агенције
КОРАК НАПРЕД, НАЗАД ДВА
Са друге стране, када би негде у свемиру постојао моћан телескоп усмерен ка Земљи, посматрач од пламена и експлозија не би видео напредак.
Рат у Украјини, који бесни већ пуне четири године, ако се настави још два месеца, биће дуготрајнији од Првог светског рата. Крвави рат у Гази је постао симбол разарања који се, управо захваљујући технологији, одвијао пред очима целог човечанства. Док актуелни сукоб на Блиском истоку прети да увуче свет у највећу енергетску кризу у историји, Уједињене нације упозоравају да у свету гладује више од 600 милиона људи, док више од две и по милијарде не може да приушти здраву исхрану.
Парадокс живота који живимо више је него очигледан, али историја показује да су се слични раскораци јављали и раније.
СЕНКА НАПРЕТКА
Када је човек први пут крочио на Месец, током Мисије Аполо 11, 1969. године, то није био само тренутак који је померио границе могућег, већ и симбол америчке надмоћи над Совјетским Савезом. Док је Нил Армстронг изговарао чувену реченицу о „малом кораку за човека“, милиони људи на Земљи живели су у страху од глобалног сукоба обележеног Хладним ратом и сукобом у Вијетнаму. Само годину дана раније, 1968. свет су потресали масовни протести, различитих карактера… Гушење „Прашког пролећа“.
Сличан образац видећемо и ако се вратимо још више у прошлост. Друга индустријска револуција, смештена у период краја 19. и почетка 20. века, донела је развој и широку примену електричне енегије, масовну производњу изуме који су поставили темељ модерног света – телефон и аутомобил. Ипак, сва ова достигнућа, остала су у сенци Првог светског рата, који ће заувек остати синоним и прва одредница почетка 20. века.
Постоји, међутим, и низ историјских примера који јасно показују у којој мери је човекова природа склона злоупотреби научног напретка.
Парадокс живота који живимо више је него очигледан, али историја показује да су се слични раскораци јављали и раније
Откриће и развој нуклеарне енергије убрајају се међу најзначајнија научна достигнућа у историји. С једне стране, омогућили су њену широку примену у цивилне сврхе, док су с друге стране довели до развоја нуклеарног оружја, које је први пут демонстрирано бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија. Догађаји који су трајно изменили природу ратовања и заувек остали забележени у историјским уџбеницима.
ФОТО: NASA/Handout via REUTERSУ истом контексту може се посматрати и развој интернета, система који је из корена променио начин на који живимо. Иако је идеја глобалне повезаности у почетку носила потенцијал за боље повезивање и разумевање међу људима, почетак 21. века показао је да иста технологија може продубити постојеће поделе. Уместо простора слободе, интернет је све чешће постајао платформа за ширење дезинформација, пропаганде и сајбер насиља – ново, невидљиво бојно поље савременог друштва.
И данас, док мисија „Артемис 2“ симболизује следећи велики корак за човечанство, свет понавља исти образац. Ситуације којима смо свакодневно изложени показују да ни савремене технологије нису успеле да спрече разарања која свет прате вековима. Напротив, често само повећавају њихову ефикасност. Међутим, раскорак између технолошког и цивилизацијског напретка није аномалија савременог доба, већ константа кроз историју.
Сваки велики искорак отварао је нова врата, али и нове амбисе. У свету који као да жури ка сопственом самоуништењу, уместо питања колико далеко можемо да стигнемо, можда је важније да се запитамо да ли ћемо икада научити како да тамо стигнемо заједно.
