Ник Кејв поново долази у Београд. Да нас подсети да постоји излаз и из најдубље таме и да је за то потребна само – нечија рука
Некада је „црвена десна рука“ била симбол свега онога због чега су људи волели, али и помало зазирали од Ника Кејва.
Мрачна сила из Милтоновог Paradise Lost, библијска метафора казне коју је 1994. претворио у једну од најпрепознатљивијих песама модерне рок музике. Red Right Hand била је химна света у којем су грех, искушење, насиље и смрт били подједнако важни као љубав.
Данас исти тај назив стоји у наслову сајта на којем му људи пишу када изгубе дете, партнера или родитеља. Када не могу да пронађу разлог да устану из кревета. Када се питају има ли Бога, смисла или било каквог наставка после трагедије. The Red Hand Files одавно није место на којем фанови питају када излази нови албум. Постао је нешто много важније и вредније – јавни разговор о болу, вери, нади и свему ономе о чему се иначе не говори гласно.
Мало је уметника који су успели да промене значење сопственог симбола.
Није, наравно, Кејв одувек био човек коме су непознати људи поверавали своје најинтимније тајне. Осамдесетих је деловао као да га мрак привлачи више од светла. Са бендом The Birthday Party, а потом и Nick Cave & The Bad Seeds, објављивао је песме пуне убица, грешника, опсесија, проповедника и изгубљених душа. Чак и када је певао о љубави, она није била ни мирна ни безбедна. Његов свет био је свет у којем се искупљење скупо плаћа.
ФОТО: Fred TANNEAU/AFP/ProfimediaА онда је живот написао песму коју није желео да чује. Коју нико не би желео да чује.
После смрти сина Артура 2015. године, а затим и другог сина Џетра седам година касније, Кејв није постао још огорченији човек. Није престао да пише о смрти, али је почео да говори другачије. Мање као песник који посматра људску патњу, а више као човек који је прошао кроз њено само средиште. То се чује на албумима Skeleton Tree и Ghosteen, још више у књизи Faith, Hope and Carnage, али можда најјасније у одговорима које на The Red Hand Files годинама пише непознатим људима широм света.
Занимљиво је да Кејв не покушава да глуми мудраца и ретко када нуди готове одговоре. Често признаје да нешто не зна. И чини се да је управо то разлог због којег му људи верују. У једном од одговора написао је да су питања читалаца постала „вежбе у томе како бити и у шта веровати“. У ствари, како се променити када знаш да та промена боли.
Да, тог 7. августа у Београду на бину ће изаћи исти човек који је пре више од три деценије написао Red Right Hand. Само што та црвена рука сада више не значи исто. Некада је била знак да се из таме нешто приближава. Данас је многима рука утехе, која их из таме изводи.
