Дан српског јединства, слободе и националне заставе: Обележавамо празник који уједињује Србе

Objavljeno: 15.09.2026. 07:00

У знак сећања и поштовања према херојским прецима који су потукли непријатеље 1918. и изборили величанствену победу у Првом светском рату, данас се обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

Пробојем Солунског фронта, чији су главни удар код Доброг Поља извеле српске армије ојачане француским дивизијама, убрзан је слом Централних сила, што је капитулацијом Немачке 11. новембра довело до окончања Првог светског рата, односно победе Савезника.

У изузетно организованој офанзиви, приближно 2.000 артиљеријских цеви започело је 14. септембра припрему која је трајала до почетка пешадијског напада 15. септембра у 5.30.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Паралелно, у току је било постепено примицање српских војника положајима непријатеља, мукотрпним успоном ка врховима на којима су главну одбрану држале су бугарске дивизије у саставу немачке 11. армије, при чему су Немци давали штаб и део специјалиста.

Пробој је уследио у праскозорје, када се догодио јуриш српских ратника који су претходне сате провели приљубљени уз планинске успоне, док је преко њих непријатељске положаје тукла артиљерија припремајући офанзиву.

Под жестоким ударима српских ратника најслабија карика у ланцу Централних сила се распала.

Као последица брзог продора српских ратника, односно чињенице да се линија одбране распала уз хаотично повлачење, заправо бекство, Бугарска је 29. септембра потписала примирје са савезницима и изашла из рата.

Порази злочинаца добијали су свој епилог убрзо потом – Османско царство потписало је примирје у Мудросу 30. октобра, а Аустроугарска примирје 3. новембра, које је ступило на снагу 4. новембра.

Потписивање примирја с Немачком на Западном фронту 11. новембра означило је крај Првог светског рата.

Према често навођеном сведочењу, немачки цар Вилхелм II, изненађен успехом Срба, обратио се тада бугарском монарху Фердинанду поруком да је срамно што је, како се изразио, 60.000 Срба одлучило исход рата (мада их је по већини историјских извора укупно било око 140.000).

Садржај:

Савезничке снаге на Солунском фронту

Савезничке снаге на Солунском фронту сачињавале су француске, британске и италијанске трупе, уз Србе, Грке и Русе. Међутим, руске трупе су, после револуционарних превирања и побуна крајем 1917. године, повучене са Солунског фронта.

Најбројније су биле француске снаге, којих је уочи пробоја било око 180.000, при чему је међу њима било и приближно 30.000–35.000 припадника колонијалних трупа. Срба је било око 140.000, Грка око 135.000, Британаца око 120.000, Италијана око 42.000, а Албанаца око 2.000.

У састав српских снага у последњој фази рата укључено је и око 20.000–25.000 добровољаца, претежно Срба пореклом са простора Аустроугарске. Део њих стигао је из руског заробљеништва, а део из исељеништва у Америци. Уочи и током пробоја они су, по савременим сведочењима, били најборбенији елемент српске војске.

Са друге стране, на супротној страни фронта налазиле су се утврђене бугарске, немачке и аустроугарске трупе. Убедљиво најбројнији били су Бугари. У зависности од обухвата и начина рачунања, у литератури се за бугарске снаге срећу процене од око 550.000 до 596.000 војника, док се број Немаца процењује на око 18.000 до 30.000. Аустроугарске снаге биле су далеко малобројније у односу на своје злочиначке савезнике, уз то распоређене претежно на западном, албанском сектору фронта.

Било како било, однос снага био је приближан. За савезничке снаге уочи пробоја најчешће се наводи око 619.000 људи, док се за снаге Централних сила наводи око 600.000, односно у појединим обрачунима нешто више.

Турски војници иза Солунског фронта обучавају се да у случају ваздушног напада пуцају из пушака на непријатељске авионе.

Од Галипоља до Солунског фронта

Солунски фронт почео је да се образује у јесен 1915. године, док Галипољска операција још није била завршена. Савезници су у Солун упутили снаге пре свега како би помогли Србији, која се тада суочавала са заједничком офанзивом Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

У Солуну су се почетком октобра 1915. године искрцале једна француска и једна британска дивизија. Савезничке снаге су потом постепено повећаване и утврђивале су положаје у Македонији, чиме је створен фронт који ће наредних година имати све већи значај.

У исто време Савезници су још водили операцију на Галипољу, започету са циљем овладавања Дарданелима и отварања поморског пута ка Цариграду и Русији. После неуспеха те операције и евакуације савезничких снага крајем 1915. и почетком 1916. године, део расположивих трупа могао је да буде употребљен на другим ратиштима, укључујући Балкан.

После тешког повлачења српске војске преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније до Јадрана у зиму 1915/1916. године, њени остаци пребачени су на Крф, где су реорганизовани и опорављени. У пролеће 1916. године српска војска пребачена је у околину Солуна и укључена у савезнички фронт.

Солунски фронт, називан и Македонски или Балкански фронт, протезао се стотинама километара, од албанске обале Јадрана, преко Македоније, до области Струме и Орфанског залива на Егејском мору.

Дан српског јединства, слободе и националне заставе кроз илустрацију српских војника из Првог светског рата и модерних Срба који иду једни другима у сусрет на Кајмакчалану

Од Кајмакчалана до велике офанзиве

На Солунском фронту Срби су прве озбиљне победе постигли септембра 1916. запоседањем Кајмакчалана, чиме су ослобођене прве стопе поробљене отаџбине, да би потом уследило ослобађање Битоља у новембру 1916. године.

Међу последицама Боја на Кајмакчалану било је и расформирање Треће српске армије 28. марта 1917. услед страховитих губитака. Остатак људства преименован је затим у Прву и Другу армију.

Главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, Франше д’Епере, у јуну 1918. године на састанку са регентом Александром Карађорђевићем и српским генералима усагласио је детаље велике офанзиве која је уследила средином септембра.

Илустрација како српска војска пробија Солунски фронт у месту Добро Поље

Пробој се догодио на сектору Добро поље–Ветерник–Козјак, који су држали Срби одређени за тежишни удар приликом разбијања непријатељских утврђених линија.

Прва и Друга српска армија, односно шест пешадијских и једна коњичка дивизија, том приликом су биле ојачане са две француске пешадијске дивизије.

Првом српском армијом командовао је Петар Бојовић, који је 13. септембра 1918. године, непосредно уочи почетка велике савезничке офанзиве, унапређен у чин војводе. Другом армијом командовао је војвода Степа Степановић, док је начелник Штаба Врховне команде српске војске био војвода Живојин Мишић.

Пробој је остварен од 15. до 17. септембра 1918. године на фронту двеју бугарских дивизија.

Иако је првобитна намера савезничке команде била само овладавање долином Вардара, жестоко напредовање Срба све је променило.

Војвода Степа Степановић, српски војсковођа током балканских ратова и Првог светског рата — Војвода Степа Степановић (1856-1929)

Уместо првобитних, ограничених циљева, Срби су наставили продор на север, с циљем ослобођења отаџбине.

Београд је ослобођен 1. новембра, да би потом уследило даље напредовање српске војске, пре свега с циљем ослобођења Војводине, а онда и на запад, пут Караванки, Кварнерског залива, Далмације и јужне Штајерске.

Војвода Живојин Мишић на портретној фотографији — Војвода Живојин Мишић (1855–1921) – јавно власништво

Победа и уједињење

Победа Србије у Првом светском рату отворила је пут политичким одлукама о уједињењу са Србијом у појединим крајевима бивше Аустроугарске.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је 25. новембра 1918. године у Новом Саду одлуку о присаједињењу тих области Краљевини Србији. Дан раније, 24. новембра, Велики народни збор у Руми донео је одлуку о непосредном присаједињењу Срема Србији.

У Црној Гори је Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918. године донела одлуку о свргавању краља Николе Петровића Његоша и уједињењу Црне Горе са Србијом под династијом Карађорђевић. Легитимитет и околности рада Подгоричке скупштине касније су постали предмет историјских и политичких спорова.

Регент Александар Карађорђевић прима делегацију југословенског Народног већа 1. децембра 1918. године — Пријем делегације југословенског Народног већа код регента Александра Карађорђевића, 1. децембра 1918. године – цртеж

У палати Крсмановић на Теразијама у Београду, регент Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. године прогласио уједињење Краљевине Србије са Државом Словенаца, Хрвата и Срба и стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Тиме је створена нова јужнословенска држава, што је представљало завршницу процеса уједињења који је током рата био један од политичких циљева српске владе.

Пробој Солунског фронта, ослобођење Србије и завршетак Првог светског рата представљали су један од најзначајнијих војних и државних успеха у модерној историји Србије.

Дан српског јединства, слободе и националне заставе славимо од 2020.

Влада Србије је 11. септембра 2020. године одлучила да се дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар, убудуће обележава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

Србија и Република Српска празник заједнички прослављају истицањем тробојки, свечаним академијама и државним церемонијама. Централна обележавања одржавана су у Бањалуци, Београду, Бијељини, Нишу, Новом Саду и Гаџином Хану, а манифестације и међу Србима у региону и дијаспори.

Ове године централна свечаност Србије и Републике Српске одржана је 14. септембра у Спортској дворани „Борик“ у Бањалуци. Данас ће празник бити обележен и концертом Београдске филхармоније у Београду, уз бројне локалне програме широм Србије и Српске, као и дијаспоре.

ПОБЕДНИК

Питате се какве везе „Победник” има са пробојем Солунског фронта? Е па има, симболичне, али има. А симболи један народ чине препознатљивим.
У Београду се почетком друге деценије 20. века јавила идеја о подизању споменика који би за тему имао ослобођење Србије од Турака. Та идеја је уобличена 1913, када је Београдска општина одлучила да на Теразијама буде подигнута велика фонтана чија је израда поверена Ивану Мештровићу. У центру базена са водом требало је да буде петостепени стуб, симбол петовековног ропства под Турцима, на чијем би врху стајао „Победник”.
Радове је прекинуо почетак Првог светског рата, али је по његовом завршетку било разматрано да се пројекат настави. Године 1923. дошло је до споразума између Београдске општине и Мештровића да се заврши споменик, али је 1927. после бројних и жучних расправа око тога да ли нага мушка скулптура треба да буде у центру града, одлучено да споменик буде постављен на другој локацији. И тако је 1928. „Победник” постављен на Калемегдану – поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта.